Rusija polazi od toga da „sve države–učesnice Dogovora o Svalbardu iz 1920. godine treba da budu zainteresovane da Svalbard ostane arhipelag mira i dobrosusedstva“.
„U kontekstu spoljnjeg kursa NATO-a za ’obuzdavanje‘ Rusije, koji je praćen vojnim pripremama bez presedana u blizini granica naše zemlje, pokušajima da se Svalbard stavi pod krilo vojno-političkog bloka i događajima pod pokroviteljstvom nepostojećeg duha Sporazuma iz 1920. godine, ne možemo to da ocenimo drugačije, nego kao provokaciju.“
U Moskvi su obratili pažnju i da se među dnevnim redom Parlamentarne skupštine NATO-a između ostalog nalazi diskusija o uzajamnim odnosima geopolitike i budućnosti Arktika.
„Ubeđeni smo da u arktičkom regionu nema takvih problema, čije rešenje traži učešće NATO-a, tim pre korišćenje vojnih recepta. Podstrekivanje napetosti nije u skladu sa dugoročnim interesima zemalja severa Evrope i ono ne jača, već slabi njegovu bezbednost.“
Svalbard pripada Norveškoj, ali je demilitarizovana zona. Prema Svalbardskom sporazumu od 9. februara 1925. godine, državljani zemalja potpisnica imaju pravo na ravnopravan pristup eksploataciji minerala i drugih prirodnih resursa. Jedna od posledica ovog ugovora je postojanje ruskog naselja Barencburg na Svalbardu.
