Izgradio ga je grčki monah svetogorac Georgije Helandarios, a Manastir Hilandar na Svetoj gori Atoskoj obnovili su Stefan Nemanja i njegov sin monah Sava 1198. godine. Od tada neprekidno živi Manastir bio je i ostao jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Sa očuvanom najbogatijom kolekcijom originalnih starih rukopisa, ikona, fresaka, danas predstavlja najznačajniju riznicu srpske kulture uopšte.
Marta 2004. godine vatra je progutala više od polovine Hilandara. Zahvatila je Beli i Stari konak, paraklise. Sve je stradalo do Pirga Svetog Save koji je spasio hilandarsku riznicu. O obnovi Manastira u razgovoru za Sputnjik u vreme vaskršnjih praznika govori direktor Zadužbine Manastira Hilandar Milivoj Ranđić.
U kojoj fazi je obnova Manastira Hilandar od kako je postradao u požaru i u kojoj meri je obnovljeno ono što je izgorelo?
— Radovi na delu Manastira koji je goreo počeli su 2006. godine, do kada je intenzivno rađeno na projektu opšteg plana obnove. Mi smo trenutno na delu koji je izgoreo izveli oko 75 odsto radova i nadamo se da će Beli konak, koji nam je bio glavni cilj, do kraja ove godine biti završen. Videćemo da li to podrazumeva i mogućnost da ga predamo u upotrebu.
Šta je ono na čemu se još intenzivno radi, ili što je prioritet?
— Ove godine ćemo, takođe, raditi na projektu dva objekta koja nisu neposredno gorela, ali su ugrožena. Jedan prosto vremenom, to je manastirska zvonara koja se nalazi sa jugoistočne strane. Krovna konstrukcija je veoma stradala i s obzirom na to da su na njoj zvona moraćemo je da rekonstruišemo. Počećemo i radove na krovu trpezarije. Taj objekat je dohvaćen požarom, ali je, nažalost, više stradao tokom gašenja pošto je tu voda napravila probleme.
Ipak, naš glavni zadatak u ovoj godini, ako Boga da, biće demontaža kameno-krovnog pokrivača kako bismo zamenili trulu konstrukciju. Trpezarija je povezana sa delom Manastira gde je požar i započeo i mestom gde je bila, u građevinskom smislu, njegova slaba tačka, gde zbog slabih temelja dolazi do pomeranja zidova. Zajedno sa trpezarijom radićemo i dva objekta koji su prvi izgoreli, a poslednji se obnavljaju, a to su igumenarija i dohija.
Kada računate da bi sve to moglo da bude završeno i da će Manastir konačno biti bez skela i građevinskih radova?
— Sve to zavisi od sredstava sa kojim raspolažemo. Realno, negde oko pet godina je potrebno da bi se ovaj ceo poduhvat zaokružio, jer ne izvodimo samo proste građevinske radove. Primera radi, u ovoj godini na onoj strani gde su igumenarija i dohija mi moramo da izvedemo radove koji imaju istražni karakter. Problemi su sa temeljima. Procenjeno je šta je u pitanju. Više stručnih ekipa, naš Institut „Jaroslav Černi“, nekoliko grčkih instituta bilo je uključeno u taj poduhvat. Mi uklanjamo ostatke šuta ne posle ovog požara, nego posle onog koji se desio u 18. veku, koji je zatrpao podrume objekata igumenarije i dohije.
Konačan projekat rekonstrukcije, pre svega učvršćivanja i trajnog rešavanja, ne možete da imate dok ne završite istražne radove.
Sami ste rekli da sve zavisi od priliva sredstava. Kolikim sredstvima raspolaže Manastir, odnosno kako ona pristižu?
— Srbija nije zaboravila Manastir Hilandar i od kada se desio požar do danas ona uspeva da iz budžeta odvoji sredstva. Nekada je to bio značajniji iznos, došla je kriza, iznosi su se smanjili. Za ovu godinu reč je o sumi od 70 miliona dinara, prošle godine je bilo 60 miliona. Ukupno do sada od 2004. godine iz budžeta je došlo oko devet miliona evra. Od toga nije sve iskorišćeno za građevinske radove, s obzirom na to da su bile i velike aktivnosti ustanova na konzervatorsko-restauratorskim radovima na živopisu, na pokretnom nasleđu. Sredstava se vrlo namenski troše za konkretne projekte o čemu odlučuje Komisija za Hilandar.
Kada uđete u ovakav poduhvat prva stvar koju morate da uradite je da se naoružate strpljenjem, posebno bratstvo Manastira koje defakto živi na gradilištu, što je komplikovano, pogotovo kada morate da održite aktivan život u tom prostoru.
Može li se iskazati u kojoj meri je Hilandar riznica srpskog identiteta i kulturno-istorijskog nasleđa, s obzirom na to šta sve čuva?
— Ne mogu da odgovorim preciznim procentima i iskreno rečeno mislim da niko nije podvukao takvu crtu. Ali srpske vladarske povelje, primera radi, drži manastir Hilandar u tom obimu, u toj količini i sa tolikom bazom informacija, da ih u ukupnom zbiru nema više nego što ih ima u Hilandaru. Ali je zanimljivo da je u Hilandaru to sačuvano, čak i onaj najstariji, pa samim tim i najvažniji srpski rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koje je bilo u Manastiru do kraja 19. veka, pa je otuda kao dar Srbiji prebačen u otadžbinu.
Možemo da govorimo o ikonama od kojih su neke remek dela svetske umetnosti svoga vremena, što je opštepoznato u vizantološkim krugovima, ali, nažalost, nedovoljno u široj javnosti. Hilandar je po tome specijalan i jedinstven. Na kraju krajeva, on sam je najstarija ustanova srpskog naroda koja u kontinuitetu postoji od dana kada je osnovana. Imamo starijih manastira, ali nijedan nije uspeo da očuva neprekinuti kontinuitet koji je Hilandar očuvao. U tom smislu on je jedinstven za srpsku kulturu i srpski identitet.
U kojoj meri je završena digitalizacija tog blaga kako bi se ono sačuvalo za buduće generacije, kako se ona odvija?
— Digitalizacija traje. Desetine hiljada snimaka arhiva, stotine hiljada snimaka stranica hilandarskih rukopisa su napravljeni za sve ovo vreme. Nije sve istog kvaliteta. Jedan deo materijala snimljen je gotovo u žurbi, odmah posle požara, u godinu-dve dana, bez adekvatne opreme. Snimljen je sa svešću da sve preko noći može da nestane. Ako vam pola manastira nestane, vi preduzimate nekakve aktivnosti da morate da sačuvate ono što se da sačuvati.
Započeli smo ozbiljan poduhvat formiranja digitalnog fonda hilandarskog nasleđa sa ambicijom da u jednom trenutku imamo na još jednom mestu, ne samo u Hilandaru, i digitalne zapise. A to drugo mesto je u Beogradu, u Zadužbini svetog Manastira Hilandara. Do sada smo uradili onoliko koliko smo mogli s obzirom na sredstva kojima smo raspolagali.
Na koga možete da računate u tom poslu?
— Imamo pomoć Narodne biblioteke Srbije, Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pokrajinskog zavoda. Snimanje živopisa, freskoslikarstva, u dobroj meri je pomogao „Telekom“ obezbeđivanjem opreme, a nakon toga su se uključile i neke firme. Međutim, iskreno govoreći, za tako obimno nasleđe uvek nedostaje sredstava, ali ne vredi se na to žaliti. Prosto živimo u takvom vremenu. Kao što se ljudi snalaze i mi se tako snalazimo. Dosta ljudi nam pomaže besplatno, dosta je dobrovoljaca stručnjaka, imamo veliku pomoć ljudi sa svih strana koji prilažu.
Dve godine za redom imamo akciju Infostana, na čiji objedinjeni račun za komunalije ljudi dobrovoljno uplaćuju sredstva za Hilandar. Moram da primetim da se ljudi zaista odazivaju i oko devet miliona dinara se sakupi svake godine, a bilo je 16.000 uplatilaca, što je veoma visok procenat.
Sigurno primate i donacije naših ljudi iz dijaspore, ali i stranaca koji poštuju i vole Hilandar i posećuju ga?
— Naša dijaspora se odazvala na svaki apel koji je Manastir uputio. Moram da podvučem da pored države, ključna podrška Manastiru dolazi od Srpske pravoslavne crkve. Njegova svetost patrijarh Irinej je lično vezan za Manastir Hilandar, u poslednje godine dva puta je dolazio da obiđe radove i zadovoljan je onim što uspevamo da postignemo, a pre svega mislim na kvalitet radova.
Što se tiče ljudi koji nisu iz našeg naroda dosta je pomoglo Društvo prijatelja Svete Gore iz Velike Britanije, među njima i princ Čarls i to nije bila samo moralna, nego i materijalna podrška. Ono što bih podvukao je podrška Rusa i Srba koji žive u Rusiji i mi smo iz oba ta izvora primili velike iznose sredstava. Mislim da je pored Republike Srbije, najveća podrška došla iz Rusije.
Poslednjih godina se podiže manastirska ekonomija, podignuti su novi zasadi maslinjaka, vinove loze, sve u nameri da Hilandar u što većoj meri sam finansira, koliko može, ono što je bitno.
— Svi manastiri po svom karakteru su u stvari zadužbine. Naša svetorodna loza Nemanjići bila je ktitor kroz oca i dva sina, Stefana Nemanju, Svetog Savu i Stefana Prvovenčanog, ali je Manastir i kasnije kod svih srpskih vladara imao poseban položaj s obzirom na njegov značaj za srpsku istoriju. Pa čak i u vreme komunizma bilo je ljudi koji su imali svest o značaju tog mesta kao kulturnog i duhovnog spomenika i na kraju kao živog manastira. Požar je ponovo probudio sve to, na kraju proizveo najveću obnovu Manastira od vremena kralja Milutina, koji je Manastir gotovo potpuno rekonstruisao, proširio, podigao njegovu zaštitu. Mi se trudimo da ova rekonstrukcija ima karakter takve trajnosti kao što su i prethodni poduhvati kroz istoriju Manastira omogućili da on traje generacijama i danas bude to što jeste. Drugačije je vreme i manastiri moraju da funkcionišu kao samoodržive celine kako su u suštini uvek i funkcionisali, ali danas potražuje nove načine za sve to. Zato su podignuti zasadi vinograda. Mi se nadamo, s obzirom na to da se proizvodi dobro vino, da će to u nekom periodu ozbiljno moći da podrži život Manastira i da ćemo imati dobar i samoodrživ sistem.
Kulturno dobro najbolje opstaje onda kada živi svoj prirodni život i podrazumeva obezbeđivanje te samoodržive ekonomije koja treba da omogući sticanje prihoda na osnovu kojih se funkcioniše. Nikada neće prestati priložništvo prema manastirima, ali takođe, potrebe ovog vremena danas podrazumevaju da se manastiri i bratstva uključe u ceo taj poduhvat.
Da li biste nam na kraju preneli kako su u Manastiru tekle pripreme za najveći hrišćanski praznik, vaskrsenje Hristovo.
— Praznična Bogosluženja su u svakom manastiru, posebno svetogorskom, jeste nešto što je najvažnije. Monasi su se molili, postili. Vaskršnji post, kao i svaki, služi za naše lično sagledavanje i smirivanje naših strasti, što u stvari kroz ceo život pokušavamo, tako da su se i monasi sa tim nosili.
Slušaocima i čitaocima Sputnjika neka je blagosloveno vaskrsenje Gospodnje. Hristos Voskrese!
