Hilandar je goreo kao srednjovekovni grad. Povezane zgrade, uz pomoć vetra, vatra je gutala sve dok nije došla do praznog prostora. Više od godinu dana bilo je potrebno da se monasima obezbedi normalan život, struja, voda, sobe…
Prvo je obnovljen kompleks Senara, ruine izvan manastira, a sada su to savremeni konaci za smeštaj gostiju i poklonika.
Tek 2006. godine započela je obnova prvog objekta koji je stradao u požaru, priseća se direktor Zadužbine manastira Hilandara Milivoj Ranđić.
„Manastir je iskoristio pravo koje proizilazi iz autonomije Svete Gore, on je državna ustanova i kao takav, nosilac radova. Procenjeno je da je to najefikasniji i najekonomičniji način, da samostalno angažuje radnike. Hilandar ima dva inženjerska tima, srpski operativni i grčki, koji pruža tehničku podršku. Odlučili smo se za obnovu deo po deo, baš da bi omogućili život manastira. Do sada je obnovljeno 60 odsto objekata, a slede radovi na tri koja su najviše oštećena“, kaže Ranđić.
Svi koji rade na obnovi, rade za platu. Ali „firma“ ne zarađuje, jedini profit koje sve povezuje u tom poslu jeste zadovoljstvo zbog obnove materijalnog i duhovnog blaga Svete Gore.
Obnovu pomažu Grci i Rusi
Sagovornik Sputnjika je prošle nedelje bio na manastirskom saboru, dogovoreno je da ove godine počne obnova Belog konaka, koji je, uz još dva objekta koja su prva izgorela, najviše stradao. Tempo i obim radova zavisiće od priliva novca.
Poslednjih godina manastir raspolaže sa približno 700 hiljada evra godišnje, za sve troškove. Najviše ulaže država Srbija: više od devet miliona evra je uloženo od požara, Srpska pravoslavna crkva sakupila je više od dva milona, a Grčka je podržala obnovu sa milion evra.
Obnovu su pomogle organizacije i pojedinci iz Rusije. Više puta Rusko-atonsko društvo i dobrotvorni fond „Transojuz“ podržali su obnovu izgorelih objekata, izgradnju sistema protivpožarne zaštite, ali i konzervatorsko-restauratorske projekte za rukopise i ikone. Kompanija "NIS" pružila je veliku podršku. Doniran je novac za obnovu izgorelih građevina, ali i za obezbeđivanje bušotina vode za piće.
Patrijarh Kiril posetio je Hilandar 2013. godine i pružio podršku duhovnoj obnovi manastira i daljoj ulozi Hilandara u srpsko-ruskim odnosima.
Iz grada u monaški mir
Šezdesetih godina prošlog veka smatralo se da Sveta Gora nestaje, ali počeli su da vaskrsavaju grčki manastiri, a onda i slavenski. I Hilandar od 1992. godine više nije idioritmija, već funkcioniše kao opštežiće, pčelinjak.
Obnova bratstva i danas traje. U vreme požara u Hilandaru je živelo nešto više od dvadeset, a sada ima čak pedeset monaha.
Nekada je prosek godina bio 60, a danas je ispod 40. Promenila se socijalna struktura i poreklo monaha — nekada su dolazili iz seoskih sredina, a sada ne znam da li je neko od novijih monaha došao sa sela, kaže sagovornik Sputnjika.
„Sada imamo izazov oko održavanja imanja, monasi se uče pčelarstvu. Postoji tri hiljade stabala maslina, a od naših ljudi iz Crne Gore treba da nauče da o tome brinu. Ima i radnika u manastiru, bez njih ne bi moglo, jer je bogoslužbeni ciklus izuzetno zahtevan. Monah ustaje u dva sata ujutro i ima skoro dvočasovno lično molitveno pravilo, posle ide u crkvu na sabornu molitvu koja traje do ručka, koji je u osam ujutro, posle ručka ide na poslušanje i tako u krug. I posle večere se moli, a kapija manastirska se zatvara sa prvim mrakom“, objašnjava prvi čovek Zadužbine.
Inače, Unesko je zaštitio delo ljudskih ruku, pokretno i nepokretno nasleđe, zgrade, crkve, ikone. Zaštićena je priroda Svete gore, ali i osobena monaška zajednica mediteranskog tipa.
Duhovna obnova najvažnija
Pitamo se na kraju, zašto je toliko važna obnova jednog manastira, da li nju podstiče vreme velikih iskušenja koja će, po svemu sudeći pratiti i buduća pokoljenja, jer svet je sve drugačiji.
Sagovornik Sputnjika smatra da su svest i samospoznaja na prvom mestu i dodaje da treba da se pitamo ko smo, jer ćemo tako znati i kuda treba da idemo.
„Hilandar nije najstarija ustanova koju je naš narod iznedrio. Studenica je starija, ali on je naša jedina ustanova koja, od dana kada je osnovana do danas, postoji kontinuirano.
Nije prošao ni dan da se tamo nije bogoslužilo na našem jeziku. I sve ovo vreme se vodi i administracija na našem jeziku. Kroz istoriju, bogoslužilo se i na grčkom, ali svakoga dana i na srpskom. Država je nestajala i obnavljala se, to se dešavalo i našoj patrijaršiji, to je krst vremena i prostora na kome živimo, ali na Svetoj gori sve vreme imamo živi manastir. Organizam koji živi od 1198. godine“, ističe direktor Zadužbine Milivoj Ranđić.
Hilandar ima još jedan kontinuitet vredan možda čak i najveće pažnje, kao i Sveta Gora uopšte. Na njoj se neprekidno, više od hiljadu godina, monaštvo moli za spas svih ljudi.
Obnavlja se kulturno dobro, ali se planira i kako će Hilandar nastaviti da živi. Taj plan podigao je vinograd na 15 hektara. Zadatak je proizvodnja kvalitetnog vina, od čije će prodaje manastir imati prihode.
Vinova loza na ovom svetom mestu ima posebnu simboliku. Predanje kaže da taj najživlji biblijski simbol, veza između Boga i naroda, na Hilandaru živi više od 800 godina, na mestu na kome se nalazio grob Stefana Nemanje — Svetog Simeona. I da čini čuda Božija.
