Kolaps ruske imperije i kraj dinastije Romanov grof Ivan Čartorižski i njegova supruga Suzana dočekali su na letovanju, u Grčkoj. Brzo su shvatili da povratka kući nema. Zato je Ivan odlučio da se sa porodicom ukrca na brod i ode što dalje, u Ameriku. Nesrećom, ili božijom promišlju, zakasnili su na brod.
Porodica čuvenog grofa tako je, posle meseci putovanja, dospela u Jugoslaviju, prvo u Beograd, zatim Suboticu, a na kraju puta trajno se nastanila u Senti, gde i danas živi njihov potomak, praunuk Jovan. Posle decenija straha i ćutanja, odlučio je da za Sputnjik govori o istoriji svoje porodice, koja je, slobodno možemo reći, oplemenila sever Srbije.
„Pradeda je u gimnaziji u Senti predavao četiri predmeta, fiziku, matematiku, nemački i francuski. Baka je davala časove klavira, a đaci su dolazili ne samo iz Sente, već i iz obližnjih mesta. Pradeda i prabaka imali su petoro dece, jedna ćerka umrla je kad je bila dete, a ostala deca rasula su se po belom svetu, jedna ćerka, Ljolja, živela je u Grčkoj, Lav u Belgiji, Nikola u Los Anđelesu, a moj deda Đura ostao je u Senti“, priča nam Jovan Čartorižski.
Pradeda je umro tri godine pre njegovog rođenja, a deda Đura šest godina kasnije. Ipak, bez obzira na „neprijateljsko“ okruženje u kojem se nerado pričalo o poreklu, Jovan je znao odakle potiče njegova porodica.
„Pokojni otac je bio jako ponosan što je Rus i ja sam od malena znao da sam Rus, samo nisam ništa znao o porodici, kako su moji tu dospeli i kako su živeli“, priseća se Jovan.
„Otac je bio jako ponosan na svoje poreklo, inače, borio se u Drugom svetskom ratu u partizanima, kao omladinac. Sa prvom generacijom trebalo je da ide u Moskvu na Vojnu akademiju, ali je došao u sukob sa svojim komesarom, bila je to jako zaoštrena situacija u kojoj su ga na kraju degradirali, oduzeli su mu čin“, kaže Jovan.
To što je otac bio u partizanima, za porodicu Čartorižski bila je olakšavajuća okolnost, međutim, tokom Drugog svetskog rata i decenijama kasnije sudbina je ponovo spojila gotovo sve porodice koje su emigrirale iz Rusije. Prvo su strepeli od prolaska Crvene armije kroz ovaj deo Evrope, a kasnije od Komunističkog informacionog biroa.
„Gotovo svakodnevno su upadali u kuće svih Rusa. Odvodili su ih, odnosili onako kako ih zateknu, pa i u donjem vešu. Kad bi baka i mama pitale kad će ih pustiti, rečeno im je da je pitanje kad će se vratiti i da li će se uopšte vratiti. To je bio svakodnevni odgovor. To je bila jedna tortura koja je trajala mesecima. Tako je i nastala velika odbojnost prema tome da se priča o istoriji porodice“, osvrće se Jovan na najstrašnije slike sa kojima je odrastao.
Rusko poreklo ostavilo je puno gorčine u životu Jovana Čartorižskog, ali su njegov pradeda i njegova prabaka, kao i većina ruskih emigranata, Srbima i drugim narodima u Vojvodini ostavili neprocenjivo blago.
Bili su to izuzetno obrazovani ljudi, koji su se, posle prvih godina lutanja, zaposlili u obrazovnim institucijama i mnogima otvorili put znanja. Grof Ivan Čartorižski doneo je iz Rusije vrednu ikonu iz 1791. godine, a porodica je bila jedan od najvećih donatora Crkve Svetog Arhangela Mihaila u Senti. Rusi su u tom malom mestu imali svoju biblioteku koja i danas čuva vredne naslove čuvenih ruskih pisaca.
Iako mu je otac preneo zanat automehaničara, Jovan je dugo godina bio rukovodilac u komunalnom preduzeću. Sada uživa u penziji, živi za sreću svojih, kako kaže, predivnih ćerki Nataše i Tamare. Na kraju ga pitamo kakav je njihov odnos prema ruskoj tradiciji.
„Ne znam koliko one to osećaju, ne znam kako to da formulišem, tražim adekvatnu reč, ima u njima neke gordosti… Tako je, prema Rusiji i Rusima imaju jedan poseban osećaj“, kaže na kraju razgovora za Sputnjik Jovan Čartorižski.
Zahvaljujući internetu, Jovan i njegova supruga pronašli su jedinog potomka čuvene porodice koji živi u Rusiji. Jako bi voleli da se vide s njim u Moskvi, da posete Sankt Peterburg gde se nalazi porodični muzej Čartorižskih, ali im finansije to, nažalost, ne dozvoljavaju.
Inače, procenjuje se da je do 1920. godine u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca došlo oko 50.000 Rusa. Svoj dom ili privremeno boravište pronašli su u Beogradu, Pančevu, Sremskim Karlovcima, Subotici, Beloj Crkvi. Emigranti su uglavnom bili pripadnici intelektualne elite i plemstva. Po popisu stanovništva iz 1922. godine među njima je bilo 12 odsto visoko obrazovanih, a samo 3 odsto bez obrazovanja, dok je u Kraljevini SHS bilo 50 odsto nepismenih.