Erdogan je rekao da je potrebna promena kako bi se izbegle krhke koalicione vlade i zemlja, suočena s nizom sigurnosnih izazova, dobila na stabilnosti. Koliko je to tačno, odnosno, iskreno sa njegove strane?
— Erdogan je svoju inicijativu pokrenuo čim je izabran za predsednika 2014. godine po starom ustavu po kome je predsednik proceduralna ličnosti i u suštini svu vlast ima Vlada. Međutim, on je prvi predsednik Turske koji je izabran na direktnom glasanju. Pre toga, parlament je birao predsednika države i on je tu činjenicu iskoristio da inicira da se promeni ustav i da se u Turskoj uvede predsednički sistem, nešto između onoga što postoji u Americi i u Francuskoj ili, kako to sam Erdogan kaže, „prilagođeno turskim prilikama“.
Šta ako ga građani podrže?
— Ukoliko građani na referendumu podrže predložene izmene, sva vlast će biti u rukama šefa države, ukida se mesto premijera, ministre će postavljati i smenjivati predsednik, postojaće dva potpredsednika vlade, ali će i njih imenovati i smenjivati Erdogan. Predsednik će naravno imati ključni uticaj i u imenovanju generala armije, a postavljaće jedan broj sudija i tužilaca u visoki savet pravosuđa. Redžep Tajip Erdogan izabran je za predsedika Turske 2014. i ovaj mandat mu traje do 2019. Međutim, posle toga će po novom Ustavu imati još dva mandata, što znači da bi mogao da vlada do 2029.
Da li u Turskoj uopšte postoji opozicija?
— Postoji, ali nije dovoljno jaka da bi mogla da ga ugrozi. Međutim, interesantno je da partijske linije ne mogu bukvalno da se prenesu na glasanje „za“ i „protiv“ ustavnih amandmana. Da nije tako, Erdogan bi glatko prošao, jer ima parlamentarnu većinu ali ankete pokazuju da i su i oni podeljeni „za“ i „protiv“. Rekao bih da će ipak pobediti Erdogan, iz prostog razloga što opozicija i protivnici ustavnih promena praktično ne mogu da se čuju. Lider vodeće opozicione partije Kemal Kiličardoglu ima 25 glasova u parlamentu, sekularista je i socijaldemokrata koji kaže: „Ljudi, ja nemam nijednu televizijsku stanicu, oni imaju sto kanala i hiljadu novinara, ne mogu ništa da kažem da se to čuje“. To jeste problem i to je ono što Erdogan koristi.
Šta kažu poslednja istraživanja javnog mnjenja?
— Prema podacima agencije Konda, tri dana uoči referenduma odnos je bio izjednačen, ali je bio i neuobičajeno veliki broj neopredeljenih, čak 15 do 17 odsto i oni će najverovatnije odlučiti ishod referenduma. To su mladi kojima je dosta islamizma i feredža, oni žele da žive svoj život u 21. veku, ne žele da robuju ni sekularistima ni islamistima niti nekim idolima. Na drugom mestu su žene koje tradicionalno u Turskoj i ne izlaze baš mnogo na izbore, a sada su valjda i zbunjene, jer im ništa nije jasno i treća neopredeljena grupa ljudi su Kurdi koji ne znaju šta ih čeka.
Da li je spor sa liderima EU išao u korist Erdoganu?
— U njegovom okruženju su procenili da će mu to doneti glasove. Turci su narod pun sebe koji za sebe kaže da ima veliku, a ne osvajačku istoriju. Oni vole da čuju da njihov predsednik kaže Angeli Merkel: „Vi ste nacisti“. Tri miliona Turaka u inostranstvu ima pravo glasa, a njemu ide naruku izuzetno velika izlaznost i to govori da je uspeo da tim ratom pridobije veliki broj ljudi. U Turskoj ima dosta ljudi, islamista koji misle da će njihova zemlja izgubiti svoj identitet ako uđe u EU, jer je to ekskluzivni hrišćanski klub. Mnogi građani sada više ni ne žele u EU, što pokazuju i najnovije ankete. Prvi put od 2005, kada je Turska počela pregovore, samo 47 odsto građana je za ulazak u EU, a ranije je na isto pitanje podržavalo 73 posto, a trećina Turaka misli i da nikada neće ući u EU.
Hoće li Erdogan održati referendum o ulasku u EU?
— Sve zavisi od ovog referenduma. Ruku na srce, Turska nije odmakla od početka otkako je počela pregovore, 1999. su dobili status kandidata, a 2005. počeli su pristupni pregovori istog dana kada i Hrvatska, a Hrvatska je već 2013. godine postala punopravni član. Turska je do danas završila pregovore samo u jednom poglavlju. Ima nekoliko zemalja koje se protive članstvu Turske u EU od početka kao što su Francuska i Nemačka. Sada se, međutim, postavlja drugo pitanje — da li Turska uopšte može da se evropeizuje.
Kakva je situacija u Erdoganovoj stranci i da li bi ostao lider ukoliko izgubi na referendumu?
— To bi za njega bio veliki poraz, jer je Erdogan ličnost koja je udarila pečat na početku 21. veka. On je na početku stvarno bio reformista, sebe je predstavljao kao muslimanskog demohrišćana, ali se zapravo samo pritajio. Bojao se vojske, pa ih je stavio pod kontrolu u čemu je imao i podršku EU. On je bog u partiji i niko ne sme da mu se suprotstavi. Erdogan je pun sebe, arogantan, elokventan i ima fantastičan osećaj za trenutak i ako ne prođe na ovom referendumu veruje se da bi mogao da raspiše vanredne parlamentarne izbore, jer bi pokušao da dobije dvotrećinsku podršku u parlamentu kako bi mogao da promeni postojeći Ustav.
Kakvi su odnosi Turske danas sa vodećim svetskim silama?
— Donald Tramp je nepredvidiv političar koji je do juče govorio jedno o Bašaru el Asadu, a onda ga je pre nekoliko dana bombardovao. Turci još ispituju šta će doneti nova američka administracija, a jedina velika pozitivna stvar koja odjeknula u Turskoj je bombardovanje Sirije. Podsetiću da se Erdogan posle kratkog premišljanja, kada je „Arapsko proleće“ stiglo u Siriju 2011. okrenuo protiv Asada. Oni su do tada bili i porodični prijatelji, išli su zajedno na godišnje odmore, a održavali su i zajedničke sastanke vlada. Uspeli su da prebrode krizu koji je Asadov otac ostavio u nasleđe, jer su ga Turci optuživali da pruža utočište Kurdima. Međutim, kada se desilo „Arapsko proleće“ Erdogan je podlegao procenama Zapada i mislio je da će Asad da ode tako brzo kao što su otišli Gadafi i Mubarak, nije očekivao da će se ovoliko dugo održati. Baraku Obami Turci nisu oprostili dve stvari, što nije intervenisao zbog izmišljenog ili tačnog korišćenja hemijskog oružja pre jedno pet godina i zato što nije izručio imama Fetulaha Gulena, koji je osumnjičen da je izvršio pokušaj puča sredinom prošle godine.
A kako tumačite promenu odnosa prema Rusiji?
— Što se Rusije tiče, niko nije očekivao da će se Erdogan izviniti Vladimiru Putinu zbog obaranja ruskog aviona, ali je spas turske ekonomije bio presudan. Postoje informacije da je Putin upozorio Erdogana na puč ali isto tako i da je puč organizovao sam predsednik Turske, što je izjavio i šef nemačke obaveštajne službe. Erdoganu je bio potreban povod za sadašnju situaciju u zemlji, hteo je da ućutka protivnike, a vanredno stanje traje od leta prošle godine.
Ukoliko Turska kupi od Rusije S-400, da li bi to zakomplikovalo njihov ostanak u NATO-u?
— Nisam siguran da će se to desiti, jer je Turska od 1952. u Alijansi i ključni je punkt na jugoistoku. Ne može lako da izađe iz NATO-a jer je tehnološki u naoružanju vezan za Alijansu. On je samo zbog obračuna sa Zapadom rekao da će kupiti neke raketne sisteme od Kine ali je odustao, jer im je rečeno da se to ne uklapa u njihove postojeće. Pretpostavljam da je ista situacija i sa kupovinom naoružanja od Rusije.
Erdogan sve vreme preti migrantima, hoće li ih pustiti?
— Zavisiće od ishoda referenduma. Ako pobedi, sigurno će i dalje pregovarati. Turska je upala u Siriju i oslobodila 2.000 kvadratnih kilometara ne zbog DAEŠ-a, već zbog Kurda koji su za nju teroristi. Erdogan je poručio SAD da bi to mogla da bude zona bezbednosti u kojoj će biti smeštene izbeglice. Rekao bih ipak da je to pitanje i dalje na dnevnom redu, kao i da ga Turska koristi da ucenjuje EU.
Da li možete da nam pojasnite zašto sada skoro svi ministri u Vladi Turske imaju brkove?
— To je nešto što vuče korene iz tradicije. Na primer, sve supruge ministara nose marame kao što to čini i Erdoganova supruga. Svi u Vladi manje-više liče na njega, a pokornost čak ide do te mere da je sadašnji premijer Binali Jildirim rekao: „Važno je da se uvede predsednički sistem, nije važno što ja neću biti premijer“.
