Građani Turske u nedelju će glasati na referendumu o predlogu ustavnih reformi kojima se predsedniku te zemlje daju još veća ovlašćenja. Ukoliko reforme budu usvojene, predsednik će ubuduće, između ostalog, sam moći da bira i smenjuje ministre kao i članove visokog sudstva, a imaće mogućnost i da, ukoliko želi, raspusti parlament. Protivnici ustavnih reformi tvrde da će u tom slučaju u Turskoj zavladati autoritarni režim, a da će sva vlast biti koncentrisana u rukama jednog čoveka — Redžepa Tajipa Erdogana.
Vlasti u Ankari angažovale su se da i svoje građane u dijaspori animiraju da izađu na birališta, ali su neke evropske zemlje poput Nemačke, Austrije i Holandije otkazale pojedine mitinge podrške referendumu. Nenad Radičević, dopisnik lista „Politika“ iz Berlina, za Sputnjik, međutim, kaže da je, uprkos otkazivanju skupova i zabrane pojedinim turskim zvaničnicima da se obrate svojim sugrađanima, odziv građana u Nemačkoj bio veliki.
Kako navodi, turski državljani su u konzulatima svoje zemlje širom Nemačke počeli da glasaju još krajem marta, a na birališta je, kaže Radičević, do prošlog ponedeljka izašlo negde oko 50 odsto upisanih birača.
„Izlaznost dijaspore u Nemačkoj na turskim parlamentarnim izborima bila je oko četrdesetak odsto, od čega je šezdeset odsto glasalo za Erdoganovu partiju. Sadašnji odziv birača od preko pedeset odsto ukazuje na to da je turski lider svojom veoma oštrom retorikom i zatezanjem odnosa ne samo sa Nemačkom već i sa Holandijom, Austrijom i drugim zapadnim zemljama, uspeo da pokrene svojevrstan nacionalni duh turske dijaspore i podigne izlaznost na referendum. Ta činjenica će, najverovatnije, ići njemu u korist i dovesti do toga da veći procenat dijaspore glasa za predložene ustavne reforme“, objašnjava Radičević.
Uzavrela atmosfera između Turske i Nemačke se sada smirila, budući da je glasanje počelo, dodaje Radičević, a procena je da je turska vlast uspela da ostvari svoj cilj i pored okolnosti u kojima su nemačke lokalne vlasti zabranjivale obraćanje turskih ministara na pojedinim mitinzima.
„Nemačku čekaju parlamentarni izbori, pa ovdašnje vlasti nisu imale taj komoditet da se pred sopstvenim biračima predstave kao slabašne prema turskim ministrima i predsedniku Erdoganu, pa su tenzije splasnule, jer do zabrane mitinga nije došlo na nacionalnom nivou, te je obraćanja nekih turskih zvaničnika ipak bilo“, kaže Radičević.
Prema njegovim rečima, nije isključeno da će turska dijaspora u velikoj meri uticati na ishod referenduma, s obzirom na to da poslednje ankete pokazuju da je rezultat između onih koji su za i onih koji su protiv reformi prilično tesan, te će uspeh referenduma, po svoj prilici, odlučiti svega nekoliko procenata.
„U Nemačkoj postoje veoma jake organizacije koje su pod što formalnom, što neformalnom kontrolom turskih vlasti. Neke su političke, neke religijske, a primera radi, samo jedna od tih religijskih organizacija pod svojom kontrolom ima više od 900 džamija širom Nemačke u koje šalje imame iz Turske, koji su uglavnom svi lojalni Erdoganu. Sa druge strane postoji i ono što je zapravo i bio fokus sukoba Ankare i Nemačke, a to je pitanje ljudi koji su pristalice pokreta Fetulaha Gulena — ’Hizmet‘. Taj pokret i te kako ima svoje pristalice i u Nemačkoj, pa se zapravo i ne zna koliki deo turske dijaspore se zalaže sa Gulena, a koliki za Erdogana“, navodi Radičević.
Kamen spoticanja u odnosima nemačkih i turskih vlasti bio je, objašnjava Radičević, to što nemački zvaničnici i dalje ubeđuju svoje turske kolege da nemaju dokaza da Gulenov pokret stoji iza julskog puča na Erdogana niti da su Gulenove pristalice sve ono za šta ih turski lider optužuje.
Na pitanje da li se Nemačka pribojava ishoda referenduma u Turskoj, Radičević kaže da su očekivanja u toj zemlji, kao i u dobrom delu Zapadne Evrope, da će referendum proći onako kako Erdogan očekuje.
„Ono što može da se vidi posle ove Erdoganove kampanje je da se Turska sve više udaljava od EU u smislu evropskih integracija. Podrška turskom članstvu u EU će sigurno pasti, pa mi se čini da će to biti kolateralna šteta ovog referenduma. Sa druge strane, iako neke članice Unije žele da dođe do prekida pregovora sa Turskom, pojedine članice, poput Nemačke, to ne žele jer bi to značilo guranje Ankare od EU. To nije cilj Evropljana jer bi to moglo da ugrozi kako sporazum oko rešavanja izbegličke krize, tako i saradnju u okviru NATO-a. Zato i zvanični Berlin igra pažljivo, sa ponekad oštrim, ali često i blagim reagovanjima na neke druge Erdoganove poteze“, objašnjava Radičević.
Kako kaže, iako je netrpeljivost između EU i Turske sve veća, i dalje će se igrati svojevrsna igra između dve strane, jer svakoj od strana u toj igri nešto treba.
