Digitalno, onlajn ili elektronsko glasanje je, pojašnjava za Sputnjik Bojan Klačar iz Cesida, mogućnost da građani glasaju van biračkog mesta, odnosno van kontrolisanog područja od strane biračkog odbora tako što pristupe veb-aplikaciji koja bi se nalazila na sajtu Republičke izborne komisije.
Možete i da se predomislite
Identifikacija pojedinačnog građanima bila bi preko imena i prezimena, matičnog broja i šifre. U nekim zemljama je rok za takvu vrstu glasanja šest dana uoči izbornog dana, dok je u drugim četiri dana.
Praksa je da dva dana do početka izbora glasač može da promeni svoju odluku, a onda se taj novi digitalni glas skladišti u bazi.
Posle zatvaranja birališta, RIK, odnosno nadležne službe, prebrojava te glasove, koji su takoreći već prebrojani jer je sve automatizovano.
Digitalno glasanje, još pojednostavljuje Klačar, jeste kao glasanje poštom.
Kod glasanja poštom postoje dve koverte — u unutrašnjoj je glas, u spoljašnjoj potvrda da je građanin glasao.
Kad takav glas dođe u RIK, izvadi se spoljna koverta gde se vide podaci građanina i potvrda da je glasao, a iz unutrašnje koverte se glas ubaci u glasačku kutiju. Isto tako, kod digitalnog glasanja postoji javni ključ i privatni ključ na internetu.
Papir i čovek — više grešaka
Elektronsko glasanje nije zamena za klasično glasanje, već samo jedna od mogućnosti za one koji u tom momentu ne mogu da pristupe svom biračkom mestu. Ovo je dopuna, kao što je u mnogim zemljama glasanje poštom dopuna.
„Ne možemo da očekujemo, pogotovu ne u Srbiji, da ukinemo biračka mesta, kad i sami znamo da imamo penetraciju interneta koja nije dovoljna da bi se to omogućilo za čitavu populaciju. Prosto, glasanje putem interneta traži neku vrstu elektronske pismenosti“, ističe Bojan Klačar za Sputnjik.
Živimo u svetu gde je sve digitalno, konstatuje za Sputnjik Đorđe Filipović iz softverske firme „30hills.com“, a jedino je izborni proces manuelan.
Papir u izbornom procesu, dodaje on, uključuje mnogo ljudskih faktora koji mogu da proizvedu grešku, pa bi, kaže, bilo prirodno da se i kompletno izborni sistem vrši digitalno. Građani su prihvatili elektronske finansije, platne promete, naglašava on, pa će tako prihvatiti i digitalno glasanje.
„U Srbiji internet pristup ima oko 4,7 miliona stanovnika odnosno 54 odsto populacije. Trend u regionu je malo veći. Takođe, negde oko 50 odsto svetske populacije je na internetu, u nekim zemljama je manje, a u nekima, poput Koreje, taj procenat je veoma visok“, sugeriše Filipović.
Neuporedivo jeftinije
Iskustvo drugih država, svedoči Bojan Klačar, pokazuje da je najbolje ne ići sa maksimalnim zahtevima da se sprovedu digitalni izbori na čitavom nivou, nego najpre pilot-projekat na nivou opštine ili lokalnih izbora. U Americi je, kaže, takav pilot-projekat bio u Arizoni.
Digitalno glasanje postoji i u Švedskoj, a Estonija je organizovala izbore na teritoriji čitave države — i lokalne i parlamentarne.
Međutim, oni su uvek bili jedan od legalnih načina glasanja, ne i isključivi.
Prednosti ovakvog glasanja su što bi na taj način bili smanjeni troškovi, podigla bi se izlaznost jer bi bili uključeni neki ljudi kojima to biračko mesto nije realno dostupno tokom izbornog dana, a eliminisali bi se nevažeći glasački listići i ubrzalo bi se brojanje.
Mane, odnosno rizici su, kako kaže Klačar, vezane za bezbednosne aspekte, odnosno sumnje u krađu identiteta, u nedostatak tajnosti glasanja, u mogućnost napada na sistem spolja, mogućnost manipulacije iznutra, i naravno, može da dođe i do kvara sistema.
Da bi internet glasanje zaživelo, potrebno je, prema Klačarovom mišljenju, posao uraditi tehnički i bezbednosno perfektno, a još važnije je izgraditi poverenje građana da institucije svoj posao obavljaju nezavisno i profesionalno. Takođe, ako ne dođe do promene u funkcionisanju administracije i RIK-a, podvlači Klačar, ne možemo govoriti da će Srbija moći da implementira digitalno glasanje.
