Sporazum iz Ohaja koji su 1995. godine u Dejtonu potpisali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, čime je zaustavljen rat u Bosni i Hercegovini, mogao bi da se ispreči na putu Prištine u nameri da oformi svoju vojsku.
Ova teza nametnula se pošto je iz Moskve stiglo upozorenje da bi formiranje oružanih snaga samoproglašene Republike Kosovo bilo kršenje međunarodnog prava i Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. I ne samo to. Rusija ističe da bi „pojava nove vojne komponente na Balkanu bila u suprotnosti sa Firentinskim sporazumom“, odnosno, sa Članom 4 Aneksa AB Dejtonskog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu, koji se nalazi u okviru usvojene rezolucije SB UN 1031. Naime, ovi akti su usvojeni da bi podržavali regionalnu stabilnost uz pomoć OEBS-a.
Drugim rečima, formiranjem vojske Kosova došlo bi se u situaciju, kako saopštavaju iz Moskve, „da se na teritoriji države-učesnice Firentinskog sporazuma — Srbije — pojavi vojna struktura koja nije pod kontrolom te države.
Profesor Ustavnog prava Slobodan Orlović sa Univerziteta u Novom Sadu pojašnjava da Rusija sa pravom veta može da spreči formiranje albanske vojske na Kosmetu.
„Mada se može očekivati da ni ne dođe do te faze međunarodnog odlučivanja. U praksi, sprovodi se režim koji ne uvažava međunarodne akte (rezolucije), niti se obazire na prihvaćeno međunarodno pravo“, navodi profesor Orlović.
On istovremeno kaže da bi takozvana vojska Kosova potencijalno izazvala vojske Grčke, Makedonije, Srbije, Bugarske i Crne Gore za novi balkanski rat.
„Hrišćani protiv muslimana. Ishod je predvidiv“, konstatuje naš sagovornik.
Slavica Kojić, ekspert za međunarodno pravo, podseća da je Dejtonski sporazum Aneksom 1D, koji nosi naziv „Sporazum o regionalnoj bezbednosti“, uredio pitanje uvođenje postepenih mera za regionalnu stabilizaciju sa ciljem da se izbegne trka u naoružanju u celom regionu.
„Treba reći i naglasiti da su strane-potpisnice ovog sporazuma Bosna i Hercegovina (Federacija BiH i RS), Republika Hrvatska i SRJ. Sporazumom su predviđene mere za subregionalnu kontrolu naoružanja u cilju preduzimanja mera regionalnog poverenja i bezbednosti, kao i kontrola naoružanja, što podrazumeva postizanje uravnoteženih i stabilnih odbrambenih snaga svih potpisnika sporazuma na najnižem nivou, što istovremeno omogućava bezbednost tih ugovornih strana“, objašnjava Kojićeva.
Naša sagovornica kaže da se ovde, pre svega, misli na nivo naoružanja i ograničavanje broja vojnika. U tom smislu su, navodi ona, uspostavljeni i kriterijumi i granice za svaku zemlju, pa je za osnovu uzeto tadašnje naoružanje SRJ. Na osnovu toga, određene su granice za potpisnice ovih sporazuma tako što je utvrđeno da SRJ ima granice do 75 odsto (sa Kosovom i Metohijom), Hrvatska 30 odsto, a BiH takođe 30, što se dalje deli na federalni deo i RS, po principu dva prema jedan, i sve to pod kontrolom i uz pomoć OEBS-a.
Gde je problem ovde za Kosovo?
„Eventualno stvaranje takozvane vojske Kosova na bilo koji način, uz promene ustava ili bez njih, kršilo bi međunarodno pravo jer bi se time poremetila ova srazmera koje je ustanovljena međunarodnim ugovorom. A ona je ustanovljena radi očuvanja bezbednosti u čitavom regionu, ali i u celoj Evropi, jer je jasno da Republika Srbija ne bi mogla da kontroliše tu novoformiranu vojsku koja bi se stvorila na jednom delu naše teritorije“, objašnjava ona.
Pritom, dodaje, ne treba izgubiti iz vida da Rezolucija 1244 na više mesta apostrofira i garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, čiji je pravni naslednik Republika Srbija. Ta rezolucija predviđa i uspostavljanje međunarodnog bezbednosnog prisustva pod pokroviteljstvom UN, kao i demilitarizaciju tog dela teritorije, dakle razoružavanje OVK i svih drugih naoružanih grupa, sa ciljem stabilizacije celog regiona.
„Prema tome, stvaranje tzv. vojske Kosova u svakom slučaju bi bilo u suprotnosti i sa jednim i sa drugim pravnim aktom. Znači, u suprotnosti i sa Dejtonskim sporazumom i sa Rezolucijom 1244. Vojska, inače, predstavalja oružane snage pre svega države, koja se koristi za odbranu te države od spoljnog neprijatelja. Znači, stvaranje vojske podrazumeva državu. A država ima svoje granice. Bilo kakvo stvaranje vojske bi značilo da se priznaje državnost tzv. Republike Kosovo. Pošto mi ne priznajemo Kosovo kao državu, a to nije uradio ni veliki broj ostalih država, ne mogu da se priznaju ni granice, što znači da je stvaranje vojske Kosova u suprotnosti sa međunarodnim javnim pravom i svim postojećim aktima, a isto tako i sa Ustavom Republike Srbije“, zaključuje Kojićeva.
Ona napominje da Rusija kao stalna članica SB UN, ali i jedan od garanata Dejtonskog sporazuma, naravno da ovo pitanje može da pokrene u SB UN jer su u pitanju mir i stabilnost u celom regionu.
„Ovo je na kraju vrlo osetljiv region u Evropi, i naravno da bi ovo pitanje moglo da se otvori u SB UN u smislu kršenja međunarodnog ugovora. Jer međunarodni ugovor ne može da se menja na ovakav način. Da bi se jedan međunarodni ugovor menjao, mora da postoji saglasnost i volja ugovornih strana. To ne može da uradi samo jedna strana, posebno neko ko nije ni potpisnik ni međunarodno priznat pravni subjekat, kao što je to slučaj sa Kosovom“, napominje naša sagovornica.
U međuvremenu, u kosovskoj štampi se pojavila vest da će Zakon o formiranju Vojske Kosova koji je predložio kosovski predsednik Hašim Tači biti povučen iz procedure sve dok se ne iskoriste sve mogućnosti da se Kosovske bezbednosne snage (KBS) ustavnim amandmanima transformišu u vojsku. Ukoliko se ne obezbedi podrška Srpske liste za usvajanje ustavnih amandmana, što je neophodno za ovu vrstu izmena, kosovske institucije imaju, u tom slučaju, saglasnost međunarodnih faktora da formiranje vojske ostvare izmenama i dopunama Zakona o KBS.
Sa povlačenjem zakona složio se i sam Tači, čime se izašlo u susret zahtevima SAD i NATO-a da se izmenama i dopunama Ustava izvrši transformacija KBS u Oružane snage Kosova.
