„Britanci su sa sjajnom unutrašnjom službom bili dugo ispred ostalih, ali je poslednji teroristički akt pokazao da nema tako savršene odbrane od nepredvidivog napada, pogotovo što dolazi od ljudi koji su spremni na smrt, a njihova umišljena ideja je jaka kao projektil.“
Tako Vladislav Jovanović, iskusni srpski diplomata, ocenjuje za Sputnjik ovonedeljni događaj koji je ponovo podigao nivo straha u Evropi.
Pamtimo Vas kao diplomatu koji je službovao u Njujorku, bili ste šef misije SFRJ pri UN, ali manje je poznato da ste bili angažovani i u Briselu, Ankari, Londonu. Kompetentan ste sagovornik za temu terorističkog napada u Londonu. Britanci su dugo odolevali, ali su poklekli.
— Belgija i Britanija bivše su kolonijalne sile koje su generacijama izgrađivale kolonijalni mentalitet, mentalitet superiornosti u odnosu na one kojima su vladali. Ali ipak je đavo došao po svoje. Sada im se vraća sve ono što su neprijatno učinili drugima. Britanci su se zaklanjali morem, a sada „bregzitom“. Ipak, pokazalo se da nema odbrane od ljudske mase koja prodire putevima koje ostali ljudi smatraju zatvorenima. Seobe naroda sa Bliskog istka i juga mala su igra u odnosu na ono što može da se desi zbog kontrastnih činjenica da je Evropa ostarela, a da su na drugim kontinentima narodi u biološkom bumu i da su zbog toga nadmoćni. Činjenica je da je demografsko mnoštvo neiscrpan rezervoar.
Neke zemlje poput Poljske i Mađarske pokušavaju da stanu na put cunamiju migranata. Koliko će uspeti?
— To su takozvana zatvaranja ili je to figurativno novi oblik zidova — berlinskog ili kineskog, ali se u istoriji pokazalo da nema tog zida koji može da spreči navalu i poplavu drugih naroda. To je privremeno dobro rešenje, ali neće moći da zaustavi talase migracija ako nastave da se odvijaju u većim brojevima što je skoro izvesno. Zaštitiće te zemlje od prvih talasa i na neki način dobiti satisfakciju. Problem su druge države, kao što su Nemačka i Austrija, koje pokušavaju da to čine nizom sukcesivnih mera. To rade samo da bi malo odložile problem koji nije rešen, jer je Evropa u strahovitom demografskom deficitu, nema mladu radnu snagu, a bez toga nema održivosti ekonomije.
EU proslavlja šezdesetogodišnjicu potpisivanja Rimskog sporazuma koji im je postavio temelje. Gde je EU danas i da li je sa svim ovim članicama vidite i za pet godina?
— Taj veliki san Roberta Šumana sanjali su kroz vekove carevi, ali i obični ljudi koji su želeli da budu pod jednom rukom. Ipak, Evropa se izrodila u kontinent nacionalnih država. Oni su svoju nacionalnu svest učvršćivali i kroz ratove, ali i kroz saradnju, a onda su pokušali da se svi nađu u istoj zajednici i da kroz ekonomsko povezivanje stignu do gornjih spratova neke nazovi države-konfederacije ili eventualno federacije. Primer Amerike im je služio kao orijentir, ali je ona bila sastavljena od emigracije, a ne nacija. Njihov cilj jeste bio da se stope „svi u istom loncu“, a ovde je obrnuto — države nacije ne žele da izgube svoje lice. Evropa se sledeći Ameriku prilično diskreditovala u očima drugih, ne kao pozitivan elemenat ujedinjavanja. Veoma grubo su se ponašali tokom jugoslovenske krize, čak su i podržavali bombardovanje. Evo i sada nam prete, Karl Bilt je tražio da evropske vojne snage dođu na Balkan. To znači da je ta vikinška topla krv u njemu proključala. On kao civilizovan političar ne vidi da neke stvari moraju da se rešavaju političkim, a ne vojnim sredstvima.
Kako vidite to što se Velika Britanija brine za uticaj Rusije na Balkanu?
— Velika Britanija je oduvek bila organski suprotstavljena Rusiji još od Ivana Groznog. Ona to čini iz straha da bi negde na koordinatama širenja uticaja mogla da izgubi svoje posede. Sve je to deo svesti koja je izgrađivana tokom nekoliko vekova. Takođe, Britanci su deo zapadnoevropskog načina mišljenja koji nije spojen sa tradicionalnim, ruskim. Britanci su kao čuvari svoje vekovne imperije bili na čelu svih evropskih mišljenja o Rusiji kao negativnom faktoru i to je samo primenjeno na ovu današnju, balkansku situaciju. Sada kada se Britanija oslobodila stega može da bude još slobodnija u izražavanju antiruskih stavova, a svakako će nastojati da i druge povuče za sobom.
Da li se London plaši dobrog odnosa Vašingtona i Moskve?
— Plašio bi se i više da novi američki predsednik SAD nije dovoljno dobro okružen ljudima koji ga sputavaju. Ipak, ako bi uspeo da se oslobodi tih stega i da govori sopstvenim političkim glasom, imao bi interese da sanira odnose sa Rusijom, ne zbog ljubavi, već pojednostavljenog načina rezonovanja političkih stvari. Njemu je lakše da na svetu postoje dva svetska pola i da se zna ko ih kontroliše, jer je on po prirodi biznismen. On je čovek za direktni kontakt i dogovor u nekom poslu, a on politiku smatra poslom.
Očekujete li da Tramp izgura ceo mandat ili bi mogao da bude opozvan sa dužnosti?
— Ričard Nikson je bio prvi američki predsednik koji je opozvan na ponižavajući način i to svojom zaslugom. Ušao je u istoriju, jer je odvukao Kinu od Rusije i napravio je saveznikom SAD, što je u Hladnom ratu igralo veliku ulogu. Ovog puta ne mora da bude impičment, već navođenje predsednika Trampa na razmišljanje i na odluku da je nemoguće tako stešnjeno da funkcioniše i da bi bilo bolje da se sam povuče. Ja nisam sklon verovanju da će on da izdrži četiri godine. Izgleda da je za Rusiju i SAD najgore prošlo, a korak-dva dalje bi bilo izazivanje Rusije na rat, što ni Americi ne bi odgovaralo.
Koliko je osnovno pravilo međunarodnog prava, koje je Zapad nametnuo, prestalo da važi? Očekujete li prekrajanje granica na Balkanu?
— Oni su poprilično uigrani na Balkanu kao negativni činioci. Način razbijanja SFRJ bio je protivan ne samo međunarodnom pravu kao skupu principa, nego najvećim međunarodnim ugovorima kao što je OEBS. Ta organizacija je garantovala međunarodne granice država-članica, a Jugoslavija je to bila. I desilo se to da je evropska zajednica odlučila bez UN da raskroji Jugoslaviju i da umesto njenih međunarodno priznatih granica proglasi unutrašnje granice republika za nove međunarodne granice — to je atak na postojanje jedne zemlje.
To još niko nije ozbiljno hteo na Zapadu da analizira, žmure nad tim, jer smatraju da mogu sve. Oni su izvršili akt fizičkog nasilja, jer su ohrabrivali ultranacionalizam u Hrvatskoj, a u BiH su tražili da se organizuje referendum za nezavisnost. Tu je prekršen Ustav BiH i Ustav Federacije, jer su garantovali konstitutivnost sva tri naroda koja tamo žive. Referendum je većinsko odlučivanje što znači da su glasovima Muslimana i Hrvata nad Srbima dobili državu koja je bila osnov za pokretanje sukoba. Rat je trajao toliko dugo koliko je Americi bilo potrebno da dokaže Evropi da nije sposobna da uređuje ni sopstveno dvorište. Njime je ojačala svoj položaj u islamskom svetu, kojem se ranije bila zamerila, kažnjavajući jedan hrišćanski narod. Kasnije je to isto primenjeno i na KiM. Prema tome, kada bi EU sabirala sve svoje rezultate, pa i bivšu Jugoslaviju, negativni bi daleko prevagnuli nad pozitivnima. Karl Bilt hoće da šalje trupe NATO-a, a ko ga je pozvao da se meša i da li je to jedini instrument za rešavanje problema ovde. Za Balkan je najbolje da pripadne balkanskim narodima, jer strani uticaji samo podstiču negativne zaostatke iz prošlosti. EU i SAD su pogrešno procenile da ceo Balkan mogu da stave pod svoju interesnu sferu, jer nam i istorija pokazuje da nijedna strana sila nije uspela da gospodari celim Balkanom.
Obeležava se 18 godina od početka bombardovanja SR Jugoslavije. Vi ste tog 24. marta bili u Njujorku, ali kava su Vaša sećanja?
— Zapad, odnosno Amerika, mentalno je bila opredeljena za vojno kažnjavanje Srbije još uoči Božića 1991. godine kada mi je američki ambasador, pošto ga Slobodan Milošević nije primio, predao ultimatum da će Amerika bombardovati Srbiju ukoliko na Kosovu izbiju oružani sukobi krivicom Beograda. Ko će određivati čija je krivica — onaj ko ima interes da upotrebi silu. Oni su već imali pripremljenu ideju, a možda već i plan da vojnim putem ne samo oslabe Srbiju, nego da je izbace iz kruga onih koji treba da vrše najveći uticaj na Balkanu. Onda su pribegli demonizaciji, sankcijama da je pribiju uz zid, stub srama, da je stigmatizuju i da je kao takvu drže sve dok ne ostvare sve interese prema njoj koji su zamisli. Ta potreba nije završena i dan-danas.
Nije slučajno to što su Amerikanci preko Britanaca pre dve godine pokušali da ponovo označe Srbiju kao genocidni narod. To znači da imaju potrebu da mi ostanemo vezani za taj stub srama sve dok ne postignu šta su zamislili. Pitanje je da li smo mogli bilo šta da učinimo da sprečimo njihov napad 1999. godine. Šta god da smo uradili oni bi se vojno našli u Srbiji i Crnoj Gori, da li našom mirnom kapitulacijom ili vojnim putem. Na kraju, na tim mirovnim razgovorima u Rambujeu, koje je i Henri Kisindžer ocenio kao sramotne za modernu diplomatiju, oni su samo tražili izgovor da napadnu, a odluku su doneli mnogo ranije. Njima je bilo potrebno da Kosovo fizički odvoje od Srbije, a da Srbiju nateraju da prihvatanjem trećeg aneksa plana iz Rambujea pristane na NATO okupaciju, što Srbija nije mogla da dozvoli. Ne može da se kaže da mi nismo ništa učinili da sprečimo bombardovanje, a predlagali smo da se Kosovu da autonomija, ali da se održi njegova veza sa Srbijom. Oni su i pre imali toliko razvijenu manjinsku autonomiju koju Kurdi u Turskoj samo sanjaju. Kada su zapadni mediji pitali tadašnjeg albanskog vođu Ibrahima Rugovu koja to ljudska i manjinska prava Srbija treba da dâ kako bi oni bili zadovoljni, on je ljutito odgovorio da ga ne zanimaju prava, već teritorije i država.
Vidite li Srbiju kao članicu NATO-a?
— To ne mogu ni da zamislim. Ne zato što bi se to kosilo sa našim dugim slobodarskim tradicijama, nego zato što je NATO prestao da bude odbrambena organizacija onog trenutka kada je prešao u napad na Srbe u BiH i na nas. Onog trenutka kada je Alijansa sebe definisala da je ofanzivna vojna organizacija, koja će intervenisati svuda u svetu, gde mogu da budu ugrožene zapadne vrednosti, pokazalo se da je to samo žandarmerija koja služi za ostvarivanje imperijalnih ciljeva. Kao takav, izgubio je svoju početnu čednost. Ono što je NATO uradio sa nama je po kvalitetu dela isto ono što je Alberto Musolini uradio sa Etiopijom 1935. godine kada je jednog člana Lige naroda napao bez povoda zbog imperijalnog cilja — da uzme deo teritorije. Ja sam o tome govorio pred SB UN, da smo svedoci novog slučaja i nema tog argumenta koji može da opravda zapadne sile za ono što su uradile. Jedini argument koji još imaju na raspolaganju jeste da se izvine, duboko da nam se poklone što smo bili žrtve njihove osione, pomahnitale politike i da nam na prihvatljiv način kompenzuju štetu koju su načinili tokom bombardovanja.