Mudis je ovih dana povećao kreditni rejting Srbije uz stabilne izglede za njegovo dalje unapređenje. Pozitivni fiskalni trendovi učinili su da deficit opšte države u 2016. godini bude sveden na 1,4 odsto BDP-a u odnosu na ciljana četiri odsto. Privredni rast od 2,8 odsto 2016. godine bio je najviši u proteklih osam godina, a pozitivni trendovi nastaviće se i u 2017. i 2018. godini, kada se očekuje realan rast privrede od 3 odsto, moguće i 3,3 odsto.
Konačno smo počeli da se nosimo sa zakonomernostima kapitalizma. Po koju cenu, odgovor je stigao iz one druge, lošije vesti. Prema novom izveštaju „Evrostata“, odnosno zavoda za statistiku EU, Srbija je zemlja sa najvećim društvenim jazom s obzirom na prihode stanovništva.
Prema statističkim podacima, petina najbogatijeg stanovništva u Srbiji ima devet puta veći dohodak od sredstava kojim raspolaže petina najsiromašnijeg sloja. U EU on je u proseku 5,2 puta veći.
Iza Srbije su Turska gde je odnos 1:8,7 i Rumunija gde je to 1:8,3. Najmanje razlike su u Slovačkoj i Češkoj — 3,5 puta, dok je razlika ispod četiri puta u Finskoj, Sloveniji, Švedskoj, Holandiji i Belgiji.
Srbija je, takođe, među zemljama u kojima je najviši rizik od siromaštva. On se meri udelom ljudi koji imaju primanja ispod 60 odsto srednjih primanja u zemlji.
Da li je privatizacija na srpski način, najčešće nazivana pljačkaškom, za kratko vreme stvorila sloj ekstremno bogatih tajkuna koji su, praktično, za kratko vreme raslojili srpsko društvo.
Komentarišući veliki raspon između sloja najbogatiji i najsiromašnijih, profesor ekonomije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju Mihailo Crnobrnja za Sputnjik kaže da se ta pojava u ekonomskoj teoriji naziva Lorensova kriva.
Postoji razrađena metodologija praćenja raspodele društvenog proizvoda. Nikada i nigde u svetu nije postojala potpuna jednakost, kaže on, ali i napominje da to što se nama dešava nije dobro.
„Trebalo bi činiti svesne napore, voditi takvu politiku da se približavamo onome što je prosek u EU“, kaže Crnobrnja, konstatujući da pravda, mada nije ekonomska kategorija, sigurno ima dosta uticaja na ekonomiju kroz neizbežnu spregu politike i ekonomije. Uostalom, podseća on, nije se bez razloga dva veka ona u svetu izučavala kao politička ekonomija.
Neizbežno je, naglasio je on, i za vođenje politike i za upravljanje ekonomskim resursima voditi računa o tome kakve će biti socijalne, a kakve političke posledice onoga što se u ekonomskom delu preduzima.
„Mi bismo morali više pažnje da posvetimo tome da se kreira ekonomska politika koja će voditi računa da bude malo više levo od centra, kao što je i u Evropi slučaj, da se više vodi računa o socijalnim davanjima i o velikim socijalnim razlikama“, kaže profesor ekonomije.
Na tvrdnju da je za socijalna davanja potrebna jaka država, odnosno budžet koji to može da podrži, Crnobrnja odgovara da moramo da napravimo budžet koji će to moći.
„Svaka država je Robin Hud, negde malo više, negde malo manje. U svakoj državi se uzima od bogatih i daje siromašnima. U Evropi najviše u Norveškoj, čak 70 odsto, posle u Švedskoj, Holandiji… Znači, mi bismo morali više da uzimamo od onih koji više zarađuju“, ocenio je profesor ekonomije.
On podseća da su u Srbiji 10 i 15 odsto porezi na ukupan prihod građana. To su, kako kaže, smešne stope i podseća da one u liberalnoj Americi idu do 30 posto, Norveškoj čak 70 posto, Švedskoj 40-50 posto.
„Mi bismo trebali malo više da zaoremo u tih 20 posto sa najvećim prihodima“, zaključio je Crnobrnja.
On napominje da te velike socijalne razlike apsolutno nisu dobre ni za ekonomiju.
„To destimuliše, demotiviše, ne stvara pozitivnu atmosferu da se ljudi zalažu. Znam da dobar broj kompanija kod nas ne priznaje sindikate. To ne bi smelo da bude. Sindikati su se u zemljama poput Amerike, Engleske, Nemačke, Francuske… izborili za svoja prava. Kod nas ne može da se zastupa interes radnika. To mora da se zaoštri, da se pojavi ta struktura upravo u preduzećima“, zaključio je Crnobrnja.
Da su ekonomski prosperitet i rast preduslov, ali da nisu sami po sebi dovoljni da obezbede smanjenje siromaštva, diskriminacije i nejednakosti, ne treba posebno napominjati. Stepen ulaganja društva u socijalnu zaštitu jedan je od najvažnijih pokazatelja socijalne pravde. Kod nas iznosi samo oko dva odsto domaćeg proizvoda. U nordijskim zemljama to je više od 50 odsto BDP-a.
Istraživanje MMF-a još iz 2006. godine su ukazivala da je redukovanje i smanjivanje uloge sindikata u direktno proporcionalnoj vezi sa povećanjem društvenih nejednakosti, razlika u zaradama i uslovima života.
Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata (UGS) „Nezavisnost“, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, Zoran Stojiljković, konstatuje da socijalni dijalog u Srbiji karakteriše neravnoteža interesa i moći u korist države i krupnih poslodavaca.
Sindikati nisu učinili gotovo ništa i teško i da mogu ukoliko u tome nemeju podršku javnosti, organizacija civilnog društva i ukoliko ne nateramo one koji o tome odlučuju da o tome raspravljamo, kaže Stojiljković za Sputnjik.
Na pitanje zašto je taj socijalni jaz najmanji uglavnom u razvijenim zemljama EU, Stojiljković podseća da sva komparativna istraživanja pokazuju da su najsrećnija društva ona koja imaju relativno umerene jednakosti ili nejednakosti.
„Najbolje se to razume kada citiram našeg čuvenog ekonomistu Branka Milanovića da kao što postoji dobar i loš holesterol postoji dobra i loša nejednakost. Dobra nejednakost je umerena nejednakost do 1:5, koja stimuliše ljude da se više trude, više rade, da više investiraju u sebe i svoje kapacitete. Loša nejednakost je ona koja vas osuđuje da tapkate u mestu, što je za razvoj društva ubitačno, jer onemogućuje talentovanima da razviju talenat, a deci mediokriteta omogućujete da zauzimaju ključne pozicije“, zaključio je Stojiljković.
