Najpoznatiji lajf–kouč na našim prostorima za Sputnjik govori o tome zašto je filozofija Lujze Hej — naše je samo da donesemo odluku da sve što nas je vodilo u neželjenom pravcu promenimo, tako što ćemo se zagledati u rešenje — potekla baš iz Amerike i zašto bez motivacionog trenera radi malo koji uspešan čovek, pa i političari u zemljama sa dugom verskom tradicijom.
Kako bi se Lujza Hej snašla u vrtlogu rata, inflacije, bombardovanja? Da li možete da je zamislite kako stoji u pošti u redu za penziju od 15 hiljada dinara, da li bi bila puna života?
— Da li bi bila puna života i ljubavi morali bismo da vidimo kada bi se našla u toj situaciji, ali ta baka koja sada ima 90 godina, polovinu života je provela na ivici egzistencije, imala je težak život, sa četrdeset godina se srela sa idejom koju primenjuje i propagira. Ona bi i u tom slučaju izuzetno vodilo računa o tome kako se ponaša prema sebi zato što je ključ njene filozofije upravo u tome da sve nedaće koje imamo polaze od toga što ne cenimo dovoljno sebe, što smo suviše kritični i oštri prema sebi. Na neke situacije ne možemo da utičemo, ali možemo da zaštitimo sebe, da tražimo drugačije poglede, više svetla.
U izbornoj smo kampanji, pa moram da Vas pitam, koliko naši političari rade na sebi? Čini se da slabo rade, ili možda rade, ali se slabo vidi.
— Generalno, mislim da se stvari menjaju. Imam utisak da neki naši političari rade na sebi, ne znam na koji način, ali rade barem na jednom polju, očigledno je da imaju stručne timove koji im pomažu, traže najbolji način da sebe prezentuju javnosti.
Mislite da premijer Vučić ima lajf–kouča sa vašom filozofijom, on se trudi da priča o onome što je pozitivno, ali ga najčešće kritikuju zbog toga?
— Ne znam da li ima lajf–kouča, ali pretpostavljam da bi on mogao da bude neko ko ima savetnika, nelogično bi bilo da premijer jedne države nema nekoga ko ga savetuje na koji način sebe da prikaže u javnosti, ali i na koji način će da komunicira i koji će biti sistem po kom će on da vrši određeni uticaj. Sve je u uticaju. Ne možete biti na čelu bilo koje partije, biti na čelu države, firme, ako nemate potrebu da napravite neku promenu i ukoliko ne želite da ipak izvršite određeni uticaj. U kampanji svi se bore za uticaj, na koji način će oni da utiču na glasačko telo, kako će kome da pristupe, kako će se kome obratiti. Ako pogledate premijera, bilo koga u trci za predsednika, primetićete da se oni često na različit način obraćaju različitim grupama ljudi.
Ali čini se da se većina ne menja, evo uzmimo gospodina Nenada Čanka, da li mislite da on radi na sebi, da je nešto promenio u svom pristupu životu i politici?
— On je u jednom trenutku bio izuzetno aktuelan, veoma prisutan, sad ga slabo viđam, ali ono što sam primetio poslednjih nedelja, čini mi se da je apsolutno isti, ista retorika, isti način ophođenja i uvek je to stav koji je kritičan. Ovde imamo ljude, ne mislim samo na gospodina Čanka, koji svoj uticaj prave upravo konstantno kritikujući nekoga. Imate i druge političare koji svoju kampanju apsolutno zasnivaju isključivo komentarišući šta drugi protivnički kandidati rade. To stalno rade.
Svojevrsni fenomen je kanadski premijer Džastin Trudo, sigurna sam da je uz njega uvek nekog ko se bavi Vašim poslom, nikad ga nismo videli neraspoloženog, uvek priča pozitivno, prihvata migrante, čeka ih na aerodromu, pokazuje empatiju, ali kada NATO šalje trupe na granicu sa Rusijom, Kanada je prva, a njegovo lice potpuno drugačije.
— Prvu sliku koju ste pomenuli sam video, narod je na to jako lepo reagovao, a što se tiče NATO-a, kompletan život je jedna igra, svi igraju uloge po potrebi. Kad je potrebno da uradimo nešto što će biti potpuno suprotno od onoga što je Donald Tramp uradio, onda se pojavi neko ko kaže, ja radim malo drugačije, ja sam neko koga treba malo više voleti. Politika određene države je primarni pravac, oni neće odustati od njega, ali će sigurno da urade ono što je potrebno kako bi opet izvršili uticaj da što više ljudi prihvati njihove korake i kaže, jeste divno što primamo migrante, ali evo postaje prihvatljivo i to što ćemo da pošaljemo trupe. Sve je igra.
Da li je, posmatrajući iz Vašeg ugla, svetlog pogleda na sebe i svet, u zemlji gde političari, čast izuzecima, kreću iz negativnog stava, zaista primenjiva ona, kakav narod, takvi političari?
— Ne znam da li je to istina, ali setite se Nušića, svega što je pisao pre toliko godina, stvari se suštinski ne menjaju. Pitanje je ko je ušao u politiku iz kojih pobuda, čini mi se da jedine prave pomake možemo da očekujemo kada se na čelu nađu oni koji stvarno imaju suštinsku potrebu da promene stvari i da zaista naprave neki boljitak. Kod nas su politika i preletanje zanimanje. Zanimljivo je da narod već 30 godina žudi za promenama i stalno očekuje da će se sve promeniti baš sad kad ovi dođu na vlast, uz to imate one kojima je još uvek kriv Milošević, danas im je za sve kriv Vučić, a bio je i Đinđić. Suština nije u tome da svoju snagu i fokus premestimo na druge ljude i čekamo da se okolnosti promene. Kod nagoveštaja promene kod nas automatski nastupa strah, zato što ne znamo šta nas čeka tamo. Zato je naše društvo u tranziciji već 30 godina.
