Tačijevo „ne“ NATO-u, EU i Americi da sačeka na formiranje vojske i usvajanje rezolucije o prekidu pregovora sa Beogradom dok Ramuš Haradinaj ne bude oslobođen optužbi, kao i otvoren pozivi Albancima u Makedoniji da ostanu dosledni u zahtevima za formiranje Vlade te države, zvuči kao da se Priština osilila.
Desetog marta (u petak) navršilo se punih deset godina od kada je Marti Ahtisari, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija, stavio tačku na takozvane bečke pregovore Prištine i Beograda. Njegov plan za rešenje krize, koji Savet bezbednosti UN nije prihvatio, postao je temelj na kojem je Kosovo februara 2008. godine proglasilo nezavisnost.
Pet godina kasnije i potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. bio je takozvani drugi pokušaj da se nađe kompromis između Beograda i Prištine. Međutim, ni Evropska Unija, kao ni UN pre deset godina, nije mnogo postigla u nastojanjima da Prištinu natera da pristane na bilo kakav kompromis. Verovalo se, doduše ne bez razloga, da „moć“ Prištini daju Amerika i NATO, jer i „nezavisno Kosovo“ jeste njihovo čedo, tačnije, eksperiment u kojem je Amerika oprobala način stvaranja novih država, a NATO stvaranje vojne baze od jedne „države“. I činilo se da njihov projekat ide dobro, sve do pre neki dan.
Zbunjenost, bez malo začuđenost, nastupila je kada je predsednik Kosova podvukao crtu i zamerio NATO-u, Americi i EU zbog mešanja u, kako je rekao, „unutrašnje stvari“ suverene države.
Dakle, kad je Kosovo postalo „suverena država“? I ko kao takvu može da je kontroliše, ako ne oni koji su je i stvorili? Ko daje vetra u leđa kosovskim Albancima danas?
Povlastice koje su Albanci sa Kosova imali tokom 20 godina tetošenja od strane Amerike, Albanci u regionu su savim dobro iskoristili. Najsvežiji primer je Makedonija, gde je u toku bukvalno nastajanje treće albanske države na Balkanu. Za dvadeset i više godina, Albanci su toliko ojačali da su ne samo brojčano nego i oružano postali pretnja po Balkan. Matična država Albanija, odakle nad Albancima u regionu iz senke suvereno vlada Edi Rama, nije Albanija koje se mi sećamo. Ekonomski osnažena, članica najjače vojne alijanse na svetu, vrlo dobro upravlja koncima kada je reč o postizanju ciljeva zacrtanih ko zna kada. Prirodna Albanija, prigodniji naziv od Velike Albanije, faktički je već oformljena.
Kuraž koju je Tači pokazao svojim „ne“ savim sigurno stiglo je uz blagoslov iz Tirane.
Današnja Albanija nije država koju niko u svetu ne zna. Ona je zemlja u koju se ekonomski migranti vraćaju. Njen glavni grad ima 800.000 stanovnika. Povratnici dolaze u domovinu u kojoj je situacija i u političkom, i u društvenom smislu stabilna. Njena ekonomija beleži rast, dok zapadne zelje stagniraju. Evropski proizvođači se masovno sele tamo. Ljudi ulažu u Albaniju, jer nudi poslovne mogućnosti koje recimo ne nudi jedna Italija. Možda zbog toga oko 400 italijanskih preduzeća posluje u Raminoj Albaniji i upošljava 120.000 ljudi.
Prema izveštaju o tranziciji Evropske banke za obnovu i razvoj iz 2016. godine od 11 zemalja ovog regiona sedam je godinu završilo sa privrednim rastom. Region predvodi Rumunija, a iznad proseka je bili i Albanija sa 3,3 odsto. Dok je vojna moć Albanije na početku devedesetih godina prošlog veka bila zanemarljiva, danas je to armija obučena po NATO standardima sa modernom opremom, a pozamašan arsenal je dobila kroz donacije zapadnih sila.
Godine 2001. Albanija pokreće desetogodišnji program modernizacije i obnove oružanih snaga prema kojem oružane snage imaju 14.500 vojnika u aktivnom sastavu, uključujući 2.000 civila obučenih po NATO standardu. Ta reforma je uključila i uništavanje velikih količina zastarelog oružja, municije i opreme, uključujući borbene avione, helikoptere, bojne brodove, tenkove, artiljeriju i streljivo. Broj potencijalnih regruta iznosi 1.571.050. Dakle, ako se neko pita zašto je Tačiju mišljenje Zapada postalo manje bitno, nega oslušne šapate iz Tirane.
