U nastavku razgovora s Andrejem Tarasjevom ponovo se vraćamo na znamenite Bele Ruse, koji su živeli u Beogradu. Među njima je mnogo lekara i naučnika, a naš sagovornik primećuje da je malo poznato da su upravo oni osnovali neke od najvažnijih obrazovnih i naučnih institucija u Srbiji.
— Mnoge fakultete su osnovali Rusi, recimo jedan od osnivača Poljoprivrednog fakulteta bio je Stebut, njega sam poznavao, dolazio je u crkvu, bio je naš parohijan. Redovno je dolazio i najveći stručnjak za crkveno pravo Sergej Troicki, teniser Viktor je njegov praunuk. Predavao je crkveno pravo, ali i na Pravnom fakultetu u Subotici. Tu je zatim Viktor Saljnikov, Konstantin Voronjec, oni su osnivači naših fakulteta i članovi SANU. A koliko je tek bilo lekara, sećam se, kad se razboleo Isidor Papo, insistirao je da ga operiše jedan od njih, lekar iz Rusije, iako je već bio u penziji. Evo još jednog malo poznatog detalja, za vas Srbe, ali i među nama, svi smo bili Rusi, bilo da smo Rusi, Ukrajinci, Belorusi, nismo se delili. Maksimalno smo vraćali za ono dobročinstvo koje je učinjeno Rusima u Srbiji. Tu je i jedna naša sramota, moji dedovi i roditelji, većina iz njihove generacije, nije naučila srpski. Zbog toga je bilo i nezgodnih situacija zbog homonima, istih reči koje imaju drugačije značenje. Bilo je to nepoštovanje zemlje u kojoj si. Sećam se nekog starog generala koji je dolazio kod mog dede, jednom je rekao: „Pa kakvi su ovi Srbi, kakav je to narod, pa mi smo već dvadeset godina ovde, a oni još ne znaju ruski“.
Među Belim Rusima u Beogradu, bilo je i onih bez kojih Srbija danas ne bi bila onakva kakva jeste, a bilo je i onih koji su imali svetsku karijeru. Da li ste imali sreću da upoznate čuvenog vizantologa Georgija Ostrogorskog?
— Georgije Ostrogorski je svetsko ime, to je nesumnjivo. Živeo je u Beogradu, ali i u Nemačkoj, Francuskoj, stvorio je vizantološku školu, to često ističem jer mnogi naučnici odu, a ostane prazno mesto iza njih. Osnovao je i Vizantološki institut koji i danas funkcioniše, a svako ko želi da se bavi ovom naukom polazi od njegove „Istorije Vizantije“. Ali moram da pomenem još jednu ličnost, on je takođe značajan za vizantologiju i starine uopšte. To je prota Vladimir Mošin, čuveni vizantolog, slavista koji je bio u nekim oblastima i jači od Ostrogorskog. On je zadužio srpsku kulturu time što je napravio opis rukopisa, ne samo Hilandara, već svih svetogorskih manastira. Pronašao je novi način datiranja rukopisa prema vodenim znacima. On je krupna, a neobično skromna ličnost. Nedavno se navršilo trideset godina od njegovog upokojenja, niko se nije setio tog svetog imena, mi smo mu održali pomen u Ruskoj crkvi. On je osnovao arheološko odeljenje Narodne biblioteke, stvorio školu vizantologije u Beogradu, Zagrebu i u Skoplju. Radio je i na Univerzitetu u Skoplju, znao je makedonski. Pobegao je odatle pred Bugarima, kad je bežao, nije otišao kući po stvari, već u svoj kabinet i pokupio je vredne rukopise. Njegova žena se uvek smejala pri pomenu na taj događaj. U Zagrebu je dirigovao crkvenim horom, živeo je jedno vreme u Pančevu. Imao sam čast i sreću da ga poznajem.
U Vašim radovima često se bavite pokajanjem, kao uzvišenim ljudskim činom. Da li o pokajanju razmišljate i kada razmišljate o Oktobarskoj revoluciji?
— Važno je vraćanje duhovnim vrednostima, a to znači ne samo crkvi, bogosluženju, već i ljudima koji su bili zabranjeni, setite se, Dostojevski je bio zabranjen u Sovjetskom Savezu. Taj talas je došao i bio je masovan, ali sada je polako splasnuo, jenjava. Šta je razlog, ne znam, ali bojim se jednog, da nismo bili spremni da novim generacijama pružimo pravu informaciju, to bogatstvo, na određenom nivou. Neki su se zadovoljili time što su se crkve napunile, a nisu to iskoristili za uzdizanje i rađanje interesovanja za tu nekada zabranjenu i potpuno odsečenu oblast. Tu postoji i dosta lažnoga, ne od naroda, već od onih koji žele da iskoriste i crkvu, u svojim novim planovima vladanja. Tu sam jako osetljiv. Mislim da imam iskustvo koje mi služi kao lakmus da to prepoznam. Neću da pominjem imena, ali ima pokušaja iskorišćavanja. Nažalost, kome da se obrate, jer i istaknuti članovi crkve u tim zemljama koje su nekada bile anticrkvene takođe to žele da iskoriste, navodno u interesu crkve, ali da li je zaista tako? Istovremeno, oni se mešaju u državne stvari. Ja recimo smatram da podržavati srpske crkve i manastire na Kosovu i Metohiji nije državna stvar. Hvala onima koji dolaze iz Rusije i podržavaju ih.
Da li je u Rusiji došlo do pomirenja?
— Ne. Nije došlo zato što i ne može da dođe do pomirenja. Intervjuisali su me za moskovsku televiziju na temu da je vreme da se Vrangelovi ostaci vrate u Rusiju. Rekao sam, nemojte mene, neće vam se svideti šta ću reći. Rekli su, ne, mi želimo sva mišljenja, a vi ste jedan od najstarijih živih Beograđana, Rusa. Rekao sam, ne, dok god su na Kremlju crvene zvezde, a ne naši dvoglavi orlovi, dok god onaj mali žuti počiva na sred prelepog trga, a kraj zidina su sahranjeni ljudi koji su okrvavili ruskom krvlju svoje ruke… Gde biste sahranili Vrangela? Možda u mauzoleju gde je bilo mesto za Staljina? Ne. Mi smo sačuvali njegove posmrtne ostatke, on je zaveštao da bude sahranjen u Beogradu. Bojim se da je rano za pomirenje. A i kako informišemo našu decu, neće skoro, otrov ulazi na drugi način. Treba uvek govoriti istinu, a istina je možda negde na sredini.
