„Forbs“ navodi da je ključno pitanje čemu služe savezi koje Amerika sklapa, a kao odgovor navodi da je to zaštita američkih interesa i ističe da bi predsednik trebalo da povuče Obaminu rezoluciju o ratifikaciji članstva Crne Gore u NATO-u.
Novinar „Forbsa“ Dag Bandou u tekstu navodi da Crnogorci „imaju 1.950 ljudi pod oružjem, vojsku koja ima 875 ljudi i koja ima osam borbenih vozila i nekoliko komada protivtenkovskog oružja“.
Što bi Vašington pomagao Podgorici
Crnogorska mornarica ima šest brodova, a avijacija četiri aviona i nekoliko helikoptera, što bi prema pisanju lista teško zaustavilo rusku vojsku na njenom putu ka Berlinu ili Parizu.
Jedan od glavnih lobista za članstvo Crne Gore u američkom Senatu Majkl Halcel, kao argument ističe da je „zvanična Podgorica poslala četiri vojnika u Avganistan“, što je lep potez da bi se obezbedilo prihvatanje „velikih momaka u njihov klub“, konstatuje „Forbs“.
Istovremeno, Halcel navodi i da je ta država „na odličnom putu da do 2020. ispuni zahtevanih dva odsto BDP-a za ulaganje u odbranu“, što je jedan od glavnih zahteva NATO-a i Vašingtona, koji 80 odsto članica Alijanse ne ispunjava.
„Konačno, svaki benefit nosi sa sobom visoku cenu. Vašington bi radije trošio više novca na pomoć Podgorici, da dostigne standarde saveza. Štaviše, očekivalo bi se, ukoliko Crna Gora uđe u NATO, da SAD ide u rat, u pravi rat, ukoliko je to potrebno, u crnogorsko ime. Niko ne zamišlja da druga strana to isto učini, kako bi zaštitila Ameriku“, navodi se u tekstu i dodaje da to što je Crna Gora bila divna lokacija za snimanje filma o Džejmsu Bondu neće mnogo doprineti američkoj bezbednosti.
Autor teksta navodi i da „nije sasvim jasno ko su Crnogorci“ i podseća da su se Srbija i Crna Gora razdvojile, a Rusija i Vladimir Putin nisu javno dodali Podgoricu na svoju „osvajačku listu“.
Niko drugi nema očiglednih aspiracija prema „mikro-državi“ koja ima manje ljudi nego pojedini tipični američki distrikti, navodi „Forbs“, zbog čega se postavlja pitanje zašto bi takva država trebalo da dobije pravo glasa i poslove u nečemu što bi trebalo da predstavlja ozbiljnu vojnu organizaciju u kojoj Vašington očekuje da se radi težak posao bez obzira na sukobe.
Halcel tvrdi da je Podgorica zaslužila „pravo da se priključi NATO-u“, ali da Vašington nema obavezu da brani bilo koju drugu državu.
Nedemokratska tradicija mikro države
„Forbs“ piše da Podgorica ne neguje evropski stil liberalne demokratije, da ju je „Fridom haus“ označio kao „delimično slobodnu“ državu i navodi da bi bolje bilo ohrabriti zemlju da se fokusira na ispunjenje kriterijuma za članstvo u EU, što bi zadovoljilo želje da se zemlja približi Zapadu.
Štaviše, prema istraživanju sprovedenom u decembru, pokazalo se da su Crnogorci oštro podeljeni prema politici i NATO-u — 39,7 odsto stanovništva protivi se ulasku zemlje u NATO, dok je za članstvo njih 39,5, što se ne može nazvati „snažnom posvećenošću“ vojnom savezu sa teoretski ozbiljnom bezbednosnom odgovornošću.
„Alijansa nije ekvivalent kakvom međunarodnom gospodskom klubu kojem svaki ugledni građanin teži da se pridruži, već je to svečana obaveza da će se uložiti državno bogatstvo i životi. Za SAD to znači da je njena bezbednost pod rizikom“, piše „Forbs“.
Jedan od najratobornijih članova Senata, Lindzi Grejem, opisao je članstvo kao „jasan signal našim prijateljima u Crnoj Gori i Rusima kako se osećamo“, ali nije jasno šta taj signal predstavlja.
„Forbs“ piše i da Podgorica tvrdi da je Rusija nedavno organizovala državni udar, iako je istina i dalje nejasna, a političke podele u zemlji su veoma očigledne.
„U svakom slučaju, članstvo u NATO-u ne nudi nikakvu garanciju demokratskog upravljanja, a možete da proverite sa desetinama hiljada uhapšenih Turaka nakon neuspešnog puča u toj zemlji koji su se zatekli na putu Erdoganu da upravlja zemljom, NATO-članicom, u Putinovom stilu“, navodi list i dodaje da je jedini argument za prijem Crne Gore slanje jasnog signala da Alijansa nastavlja da se širi i prima nove članice, nevezano za to koliko su članice nevažne.
„Forbs“ podseća da je NATO nastao za vreme Hladnog rata, kako bi se sprečila dominacija SSSR-a u Evroaziji, kao i da je Vašington imao cilj da spreči prodor Sovjeta u zapadnu Nemačku, a ne da oslobodi nacije na već okupiranom istoku.
Nažalost, ekspanzija zarad prostog širenja jeste „glupa politika koja je SAD i Evropu već dovela u nevolju“.
Umesto „izlivanja“ konvencionalne mudrosti, Trampova administracija bi trebalo da insistira da američka spoljna politika bude bazirana na realističnijoj perspektivi, koja se fokusira na američke interese, zaključuje „Forbs“.
Izvor: Tanjug
