„Vikiliks“ je ponovo šokirao čitav svet, ali ponajviše američku obaveštajnu zajednicu. Ove nedelje, kao što je poznato, organizacija Džulijana Asanža objavila je preko 8.000 dokumenata američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), koji su pokazali da ova tajna služba ima tehnologiju — kompjuterske viruse i slična oružja za masovno uništenje u sajber-prostoru — kojima može da svaki pametni telefon i televizor pretvori u prislušni uređaj, da hakuje sve kompjuterske operativne sisteme, da čuje svaki razgovor i pročita svaku poruku koju poželi, da može da iz daljine preuzme kontrolu nad sistemima za upravljanje u modernijim automobilima…
A ipak, iako sve to može, CIA nije mogla da sačuva svoje tajne.
O „Vikiliksovim“ otkrićima, o delovanju CIA i (ne)postojanju civilne kontrole nad ovom obaveštajnom hidrom u „Novom Sputnjik poretku“ govorili su Andreja Savić, nekadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA), i advokat Branko Pavlović.
„Vikiliks“ je svojim otkrićem špijunskih oruđa CIA, navodi Andreja Savić, „nesporno izazvao krupne posledice po američku obaveštajnu zajednicu. Štete, dakle, svakako ima, ali, u ovom trenutku je teško sagledati njene razmere…“
„Ovo je treći krupan korak u raskrinkavanju prljavih metoda Sjedinjenih Američkih Država i njenih službi“, navodi naš sagovornik, podsećajući na „Vikiliksovo“ objavljivanje diplomatskih depeša Stejt departmenta i otkrića Edvarda Snoudena o delovanju NSA (Nacionalne bezbednosne agencije) u vezi s programima masovnog prikupljanja elektronskih podataka.
„Ovo ’Vikiliksovo‘ otkriće značajno je i za otrežnjenje dela američke i svetske javnosti, budući da mnogi još žive u zabludama oko postulata na kojima njihov sistem počiva“, dodaje Branko Pavlović. „Stvarni odnos građanina i države je potpuno drugačiji od onoga što se proklamuje… Reč je o mehanizmima kojima se zaista približavamo onoj Orvelovoj viziji totalne kontrole“.
Koristi li CIA, zaista, sva ova sajber-oružja orvelovskog nadzora za koja je „Vikiliks“ sad i definitivno dokazao da postoje, ili su ih, možda, američki obaveštajci razvili iz čisto akademskih razloga i profesionalne znatiželje?
„Naravno da ih koriste“, uveren je bivši direktor srpske BIA. „Digitalno-informatička revolucija u kojoj živimo pružila je neslućene mogućnosti obaveštajnoj zajednici. A ovo je samo vrh ledenog brega“.
S obzirom na monstruozan arsenal oružja za nadzor i kontrolu koju poseduju i CIA i NSA, postavlja se pitanje civilne kontrole njihove upotrebe.
S tim u vezi, upravo je ovih dana u američkim medijima objavljen podatak da Odbor za privatnost i građanske slobode, telo koje služi za nadzor rada američkih službi bezbednosti — predsednika imenuje Bela kuća, preostala 4 člana imenuje Senat — trenutno ima samo jednog člana (ostali su podneli ostavke ili otišli na druge dužnosti, novi nisu imenovani), nema izvršnog direktora, ne može da zapošljava nove radnike, ne može da objavljuje izveštaje jer nema kvoruma… Znači li to da CIA i druge američke obaveštajne službe deluju bez adekvatne, pa i zakonom predviđene civilne kontrole?
„Sistem funkcioniše onako kako mu političari nalože“, odgovara Andreja Savić, napominjući da, s obzirom na opisano stanje, može da se izvede zaključak da su naložili da kontrole ne bude dovoljno, a to je „naročito uočljivo u vezi s tekućom primopredajom vlasti, u kojoj obaveštajna zajednica, kao deo tzv. ’duboke države‘ (koju čine i krupni kapital, mediji i političari pod njegovom kontrolom, nevladin sektor), očigledno nastoji da oteža funkcionisanje nove administracije“.
„Ne samo da nema civilne kontrole ovih službi nego ni predsednik Amerike ne može da ih kontroliše, pri čemu one čak i direktno rade protiv njega“, napominje Branko Pavlović.
Zašto na sve ovo nije odreagovao nijedan od profesionalnih zaštitnika ljudskih prava i sloboda, od Džordža Soroša nadalje?
Odsustvo reakcije — koja bi inače bila prirodna ako je zalaganje iskreno — Branka Pavlovića ne iznenađuje: „Dolazi crno vreme za Džordža Soroša u Americi, upravo zbog potrebe za demontiranjem ’duboke države‘. A on je, apsolutno, deo te ’duboke države‘, i to važan deo“.
Među važnim aspektima „Vikiliksovog“ ovonedeljnog otkrića jeste i saznanje da CIA poseduje metode kojima će sopstvene hakerske napade maskirati kao tuđe — ruske, kineske, iranske…
Koliko je to opasno za čitav svet, postavlja se pitanje, zbog toga što američka odbrambena doktrina sajber-napade izjednačava sa konvencionalnim, a to znači da bi CIA sama mogla da izvede napad „pod lažnom zastavom“, pripiše ga, na primer, Iranu ili Severnoj Koreji, i to onda iskoristi kao casus belli za pokretanje rata koji bi iz nekog razloga želela…
„Takva opasnost apsolutno postoji…“, uveren je Pavlović. „Ovaj period, ova godina jeste najopasnija zbog mogućnosti eskalacije sukoba, bez kojih ’duboka država‘ ne može da opstane“.
Da li će Donald Tramp uspeti da uspostavi kontrolu nad CIA i, uopšte, američkom obaveštajnom zajednicom? Ili ova obaveštajna zajednica, s obzirom na sve moći koje ima, ostaje ona prava, trajna vlast koja iza scene upravlja procesima, dok su političari, koji dolaze i odlaze, samo fasada?
„On će imati veoma mnogo problema, i bojim se da će to biti nerešivi problemi“, pesimista je Andreja Savić.
„Procesi koji su u toku mogu da vode impičmentu, ili čak i fizičkoj likvidaciji, a moguće je i da će on izneveriti svoja predizborna obećanja, upravo u pokušaju da balansira i potraži kompromise u odnosima s ’dubokom državom‘… U svakom slučaju, izvesno je da ga očekuju ozbiljni problemi, ali još je rano za donošenje definitivnih zaključaka“.
Branko Pavlović: „Trenutno su u toku pokušaji da se blokira proces imenovanja direktora 17 američkih obaveštajnih službi. Jednom kada se to uradi, ako se odmah ne počisti hiljadu rukovodećih ljudi u njima, onda Tramp nema šanse. On je svestan svih ovih opasnosti, i zato pokušava da ide naruku svim granama krupnog kapitala, od finansijskog do vojno-industrijskog kompleksa, tražeći u njima saveznike… Neizvesno je kako će sve to da se završi“.
Ali neizvesno je i kakvi još udarci iščekuju CIA. Jer, rekao je Džulijan Asanž, ovonedeljno otkriće dokumenata CIA predstavlja najveće „curenje“ poverljivih dokumenata u njenoj istoriji, ali, ovo što je do sada objavljeno, predstavlja manje od jedan odsto onoga što „Vikiliks“ još poseduje, i što će tek objaviti…
