Trg heroja u Budimpešti, Trafalgar skver u Londonu, Trijumfalna kapija u Parizu, Poklonaja gora u Moskvi, Oltar otadžbine u Rimu… Mogli bismo u nedogled da nabrajamo mesta u evropskim i svetskim prestonicama na kojima se nalaze obeležja podignuta u čast najslavnijih dana i ličnosti jedne nacije.
Beograd i Srbija nešto tako nikada nisu podigli svojoj najslavnijoj dinastiji i najslavnijem periodu svoje istorije — Nemanjićima i državi koju su stvorili, a koja je postala uzor za sve ostale srpske države.
Ove godine obeležava se 800 godina od krunisanja Stefana Prvovenčanog za srpskog kralja. Za dve godine očekuje nas obeležavanje 800 godina od proglašenja samostalnosti Srpske crkve i isto toliko godina od pisanja Zakonopravila (Krmčije) Svetog Save, najstarijeg pisanog srpskog zakonika.
Ima li Srbija želju i nameru da obeleži 800 godina od krune koju je dobila i praktično se rodila i da li to rodonačelnici Nemanjići zaslužuju?
Krunisanje Stefana Prvovenčanog bila je tačka na dugu borbu koju su njegov otac Stefan Nemanja i njegovi prethodnici vodili za samostalnost srpske države, objašnjava istoričar Radivoj Radić.
Nemanja se, isprva, dok je Vizantijsko carstvo bilo snažno, ponašao kao veran vazal, međutim, od 1190. godine, kada je Carstvo zapalo u probleme, Nemanja je krenuo u osamostaljenje države. Prvo je izborio brak između ćerke vizantijskog cara i svoga sina Stefana, koji je, kao prvi stranac, dobio titulu sevastokratora, najznačajniju posle carske.
„Srbija je od sredine 12. veka sve više jačala i postajala faktor koji se nije mogao zanemarivati. Ona jeste bila između čekića i nakovnja, između Ugarske i Vizantije, ali se polako širila i nalazila načina da izbori neku vrstu samostalnosti. Prvo je to uradila u okviru vizantijskog kruga time što je Stefan Prvovenčani, postavši sevastokrator, ušao u vizantijski državni sistem, a onda je Stefan, dobijanjem kraljevske krune iz Rima, stekao pravo međunarodno priznanje za srpsku državu“, kaže Radić.
Onim što su učinili, Nemanjići su ušli u srpsku nacionalnu mitologiju brišući sve što je postojalo pre njih, a svim potonjim srpskim vladarima služili su kao nedostižni uzor.
Kako je onda moguće da tako značajnoj dinastiji, zaslužnoj za mnogo šta, nikada do sada nisu podizani spomenici, čak ni u vreme srpskog nacionalnog preporoda. Nemanjići i srpski srednji vek tema su tek nekoliko romana, pozorišnih komada, par filmova, ali ni jedne opere ili baleta. O spomenicima ne treba ni govoriti — nema ih.
Ironijom sudbine, ispada da su jedina spomen-obeležja podignuta u čast Nemanjića ona koja su oni sami podizali — manastiri koje su gradili kao zadužbine. Da nije njih, Nemanjići bi ostali zapamćeni u usmenoj istoriji Srba ili u nekoliko sačuvanih biografija iz srednjeg veka.
Jedan od razloga zbog koga u savremeno doba Nemanjićima nisu podizana obeležja je, prema rečima pisca Vladimira Kecmanovića, koji je u koautorstvu sa Dejanom Stojiljkovićem napisao trilogiju o Nemanjićima, taj da u doba komunizma ta tema nije bila popularna.
„Drugi je, pretpostavljam, snaga kosovskog mita i fokusiranje na tu temu, koja je u senu bacila ono što se događalo pre Kosovske bitke“, kaže Kecmanović.
Međutim, vreme se promenilo i Nemanjići postaju trend u srpskoj popularnoj kulturi. Pored Kecmanovićeve i Stojiljkovićeve trilogije i nacionalna televizija je odlučila da snimi TV seriju posvećenu Nemanjićima prema scenariju proslavljenog scenariste Gordana Mihića, a Beograd bi uskoro, na inicijativu premijera Aleksandra Vučića, trebalo da dobije monumentalni spomenik Stefanu Nemanji i muzej posvećen srpskom srednjem veku.
„Ako me pitate zašto je u prethodnih nekoliko godina došlo do nagle popularnosti te teme, to ne mogu da vam objasnim. Pre ili kasnije, logično, to je moralo da dođe na red. Ima naravno i inercije — kad jedan krene sa tim, onda kreće i drugi. Ali mislim da to ne može da bude konačan odgovor, da ima i nekih suštinskijih razloga“, objašnjava Kecmanović.
Obrađivanju Nemanjića i perioda u kojem su živeli poduhvatili su se, prema Kecmanovićevim rečima, u značajnom broju autori koji imaju osećaj i smisao za popularnu kulturu, za moderne trendove u tretiranju istorije.
„Vidim da su čitaoci koji dolaze na promocije u proseku mlađi nego što je inače standard ljudi koji dolaze na promocije. Po tome vidim da je kod mlađih generacija tema vrlo aktuelna“, objašnjava Kecmanović.
Prema rečima gradskog menadžera Gorana Vesića, Srbija i Beograd imaju malo čudan odnos kada je u pitanju srednji vek i kada su u pitanju Nemanjići.
„Mi nemamo spomenik osnivaču naše države, Stefanu Nemanji, nemamo ni spomenike ni nekim drugim važnim vladarima, kao što je despot Stefan Lazarević, za čije je vlasti Beograd postao glavni grad ili kralju Dragutinu, za čije je vlasti Beograd prvi put ušao u sastav srpske države. Nemamo nijednog našeg srednjevekovnog vladara ni na jednoj novčanici, što je zaista čudno, jer imamo zaista sjajan srednji vek i imamo čime da se ponosimo“, kaže Vesić.
Ideja o podizanju spomenika Stefanu Nemanji potekla je od premijera Vučića, kaže Vesić, i ona je pravi način da se i mi kao država i narod setimo srednjeg veka.
„Gradska skupština usvojila je predlog predsednika Vlade, formiran je odbor za podizanje spomenika, na njegovom čelu se nalazi sam premijer. Odbor je već doneo čitav niz odluka i u narednim nedeljama očekujemo da se sastane i da donese odluku gde će biti spomenik. Potom će da se raspiše konkurs kako bi se dobilo rešenje spomenika, da bi mogao da bude izliven i postavljen“, objašnjava Vesić.
Pored prostora gde se nalazi zgrada Generalštaba, u opticaju je još nekoliko mesta, kaže Vesić, koja su u centru grada, pored kojih prolazi veliki broj ljudi i koja su simbolički važna.
„Verujem da je ovo početak da se mi kao narod i kao država sećamo Nemanjića i da komuniciramo sa njima. Kako će izgledati taj prostor zavisiće od toga šta će nam umetnici ponuditi. U svakom slučaju, to će sigurno biti monumentalni spomenik jer takav spomenik i zaslužuje neko ko je osnivač naše države“, zaključuje Vesić.
Svest o zasluzi Nemanjića, mogla bi među Srbima, ali i među strancima da se podigne na nivo koji zaslužuju. Posle 800 godina — vreme je.
