Vitalij Čurkin, nedavno preminuli ambasador Rusije pri Ujedinjenim nacijama, uskoro bi mogao da dobije ulicu u Banjaluci. Marinko Dragišić, odbornik „Ujedinjene Srpske“ u Skupštini grada, uputio je inicijativu da jedna ulica u Banjaluci dobije naziv po Čurkinu.
„Mnogobrojni građani obratili su mi se sa željom da jedna ulica u gradu nosi naziv ovog istaknutog ruskog diplomate i velikog prijatelja srpskog naroda“, rekao je Dragišić i podsetio da je Čurkin 2015. godine u ime Rusije uložio veto pred Savetom bezbednosti UN na rezoluciju Velike Britanije da se u Srebrenici dogodio genocid.
Ako ovaj predlog prođe kroz Skupštinu grada, a očekuje se da hoće, pokojni ruski diplomata će biti prvi strani, savremeni političar koji će dobiti ulicu u Republici Srpskoj.
Priština kao „Bulevar zvezda“
Od raspada Jugoslavije jedna od bitnih stavki „novouspostavljenih nacionalnih identiteta“ od Vardara do Triglava bila je i promena imena ulica kao vid „redefinisanja“ (postkomunističkog nacionalnog) identiteta. A kad je reč o ulicama koje su dobile imena po aktuelnim političarima iz inostranstva, neprikosnoveni šampion je Kosovo.
Tako su posle 1999. godine u glavnom gradu tzv. države Kosovo, svoje bulevare, ulice i trgove dobili „prijatelji“ — Bil Klinton, Medlin Olbrajt, Vesli Klark, Džordž Buš Mlađi (za njegovog mandata Kosovo je samoproglasilo „nezavisnost“) i Vilijem Voker, uglavnom „heroji“ koji su bombama „ukinuli“ suverenitet Srbije nad južnom pokrajinom.
Kad je reč o „američkim herojima kosovske nezavisnosti“ koji su se za života „ogrebali“ za ulice i trgove, šampion je svakako Bil Klinton, koji je imao tu „čast“ da sebi za života digne i spomenik u Prištini. Možda najveći gubitnik u akciji dobijanja ulica sa svojim imenom za života je Hilari Klinton, koja je ostala bez ulice, ali je na samo nekoliko metara od spomenika njenog supruga, jedan butik nazvan njenim imenom.
Od regionalnih „političkih veličina“, svoju tablu, kao „prijatelj nezavisnosti Kosova“, u Prištini je dobio rahmetli Alija Izetbegović. Ako se Priština ogrešila o svog prijatelja iz Bosne ne dodelivši mu ulicu, Prizren se iskupio tako što je danas jedan trg nazvan imenom oca Bakira Izetbegovića.
Sarajevo bez atentata
Ko je učio istoriju za vreme samoupravnog socijalizma, verovatno nema pojma ko su ličnosti po kojima su nazvane današnje ulice na potezu od Vardara pa do Triglava, jer su nekadašnje narodne heroje zamenili nacionalni, bilo oni iz dalje prošlosti (uglavnom kvislinzi za vreme Drugog svetskog rata) ili bliže — heroji „domovinskih“ ratova.
U akcijama prekrajanja istorije menjanjem imena ulica dolazimo do bizarnosti kao što je „ukidanje“ najvećih i najznačajnijih simbola gradova, pa je Sarajevo ostalo bez ulice Gavrila Principa, a čak je i most sa njegovim imenom preimenovan u Latinsku ćupriju.
U Sarajevu je predratna Ulica Mlade Bosne postala „Put mladih muslimana“ i zato ne bi trebalo da nas čudi da su bez svojih ulica u glavnom gradu BiH ostali i Nikola Tesla (danas Petrijakina) i Branislav Nušić (Tahmiščina), dok se nekadašnji Park cara Dušana danas zove Atmejdan.
Kao i u Prizrenu, bivši predsednik BiH Alija Izetbegović dobio je svoj trg u Sarajevu, koji se nekad zvao Trg oslobođenja. Da su nove vlasti u BiH gadljive na tekovine Narodnooslobodilačke borbe pokazuje i promena imena ulica Save Kovačevića, Veselina Masleše, Marije Bursać, Titove…
Novi, stari heroji kiča
Kad je reč o Hrvatskoj, poslednji „otac nacije“ Franjo Tuđman kao (bivši) komunistički general verovatno nikad ne bi dobio ulicu sa svojim imenom sve i da je SSSR pobedio u Hladnom ratu, ali danas, u zemlji koja je poslednja ušla u EU, njegovo ime nosi aerodrom u Zagrebu, tri mosta (od kojih jedan u Čapljini, BiH), šest parkova, sedam šetališta i deset obala.
U 51 hrvatskom gradu trgovi nose njegovo ime, a u još 42 postoje ulice Franje Tuđmana. Ime prvog hrvatskog predsednika nose i tri spomen parka, podignuto je 50 spomenika Franje Tuđmana od kojih 19 predstavlja celu figuru, a ostali (od kojih je jedan u Sidneju, Australija) samo poprsje, tako da se danas Hrvatska divi bivšem Titovom generalu kao što se nekad divila Brozu.
Kad je reč o spomenicima, po njima se proslavilo Skoplje. Spomenicima Aleksandru Makedonskom i njegovom ocu Filipu, Makedonci su ozbiljno naljutili komšije Grke pokušajem da prisvoje deo antičke istorije. Sami „antički monumenti“ sa sve zvučnim fontanama, osim što su ocenjeni kao vrhunac kiča, simbol su i besmislenog bacanja para u jednoj od najsiromašnijih država Evrope.
U Srbiji, posebno u Beogradu, tranziciona igranka čestog promena imena ulica, usled čega su se i taksisti gubili u gradu, rešena je tako što su na početku većine sokaka postavljene pomoćne table sa svim nazivima ulica još od Prvog srpskog ustanka.
Ukoliko Banjaluka dobije Ulicu Vitalija Čurkina, biće to novitet u post-jugoslovenskoj, tranzicionoj uličarsko-spomeničkoj kulturi. Za razliku od Prištine u kojoj su savremeni strani političari dobili ulice i trgove kao zaslužni psi rata, Čurkin će dobiti ulicu kao čovek koji je sprečio rezoluciju koja bi dovela do novih tenzija u državi koja još nije zacelila ratne rane.
