Da nije Kosovo dobilo „državnost“, Josip Broz Tito bio bi jedina ličnost sa područja bivše Jugoslavije koja je za života dobila spomenik. Posle krvavog raspada Brozove tvorevine, osim doživotnog predsednika i trostrukog narodnog heroja, spomenik je za života dobio i bivši predsednik Sjedinjenih Država Bil Klinton, koji je imao tu čast da u Prištini svečano otkrije svoj spomenik.
Na stranu što je, u najmanju ruku, nepristojno svečano otkrivati sopstveni spomenik i što je, prema zlonamernim tumačenjima, Klinton tim činom sahranio sebe za života, tek vlasti Kosova nastavile su sa novouspostavljenom spomeničarskom kulturom tako što je u Račku i nižerazredni američki diplomata Vilijam Voker svečano otkrio svoj spomenik.
Ako je Bil Klinton funkcijom zaslužio da mu se podigne spomenik, postavlja se pitanje čime je nižerazredni diplomata zaslužio takvu čast da ga „zahvalni narod Kosova“ kanonizuje za života.
Kako diplomata zonske lige disciplinuje stručnjake
Ako ne funkcijom, ovaj činovnik „zonske lige“ američke diplomatije zaslužio je spomenik koliko i Klinton. Jer da nije bilo Vokerovog izveštaja o „slučaju Račak“, zbog koga ga je Vlada SRJ proglasila za personu non grata, ni Bil Klinton ne bi imao izgovor da pokrene „humanitarno bombardovanje“ SRJ 1999. godine.
Podsećamo, za „slučaj Račak“, koji je Voker svetu predstavio kao humanitarnu katastrofu, gde su, navodno, srpska vojska i policija masakrirale 45 nedužnih albanskih civila, kasnije se ispostavilo da je potpuna laž.
Helena Ranta, finska forenzičarka koja je bila član međunarodne komisije koja je istraživala događaj u selu Račak, godinu dana posle bombardovanja SRJ izjavila je da je izveštaje sa obdukcije tela pisala pod pritiskom Vokera i Ministarstva spoljnih poslova Finske.
Ona je u svojoj biografiji napisala da je nju Voker gađao olovkom jer nije u svom izveštaju koristila dovoljno ubedljiv jezik kako bi opisala ovaj navodni zločin Srba. Ona je prave navode sa obdukcije dostavila Haškom tribunalu, u kojima izražava sumnju u broj ispaljenih metaka, kao i koliko ih je zaista bilo smrtonosno.
Kako „presvlači“ Holbrukov „mali od palube“
Osim toga, Ranta je pred kamerama pokazala originalan izveštaj iz Račka, prema kome je zaključeno da tela pripadaju borcima OVK, a ne albanskim civilima.
Finski novinar Ari Rusila, ekspert za Balkan, posle Rantinog istupanja je u jednom tekstu napisao da je Voker radio za OVK, te da je njegova uloga na Kosovu bila da im pomogne u kreiranju masakra, kako bi se našao dovoljno jak razlog za početak bombardovanja.
On je napisao, na osnovu svedočenja Rante, da je OVK sakupila svoje poginule borce i obukla ih u civilnu odeću, posle čega ih je premestila u ranije iskopane rovove da bi izgledalo kao da su streljani.
Zahvaljujući takvom angažmanu, ovaj nižerazredni diplomata, koga je Ričard Holbruk „progurao“ na funkciju šefa Verifikacione misije OEBS na Kosovu, pre nego što je za života dobio spomenik u Račku, od kosovskih vlasti zaslužio je i „Nagradu narodnog heroja Škeljzena Haradinaja“ i „Zlatnu medalju za usluge čovečanstvu“. Bivši predsednik Albanije Bamir Topi imenovao ga je 2008. za počasnog građanina Republike Albanije.
Od Argentine do Istočne Slavonije
Pre nego što je postao jedan od retkih „velikana“ koji je za života dobio spomenik, Voker je imao manje značajnu diplomatsku ulogu u Hrvatskoj. Naime, posle odlaska Žaka Klajna iz Vukovara 1996, postao je šef prelazne uprave za Istočnu Slavoniju, gde se zadržao do „konačne reintegracije“ ovog dela Republike Srpske Krajine u Republiku Hrvatsku.
Srbi iz Istočne Slavonije zamerili su Vokeru da posle odlaska Žaka Klajna nije dovoljno učinio za njih.
Pre nego što se obreo na razvalinama bivše Jugoslavije, ovaj trenutno 82-godišnjak gotovo četiri decenije bio je sitni službenik u Latinskoj i Centralnoj Americi.
Vrhunac njegove karijere predstavljao je troipogodišnji staž izvanrednog i opunomoćenog ambasadora u Salvadoru (od 1988. do 1992. godine) u vreme dok je ovoj najmanjoj i najgušće naseljenoj centralnoameričkoj državi na obali Pacifika trajao građanski rat „niskog intenziteta“.
Posle toga, bio je predložen za ambasadora u Argentini, ali je američki Senat sprečio njegovo imenovanje.
Da je Tači ka Momo Bulatović…
Podaci o službovanju u Salvadoru i blokadi Senata o imenovanju u Argentini, jedini su koji se mogu naći na zvaničnom sajtu Stejt departmenta o Vilijamu Grejmu Vokeru i najbolje pokazuju o kakvoj je diplomatskoj „veličini“ reč.
Kao što su mnogi primetili, za velike sile, uključujući SAD, zemlje bivše Jugoslavije bile su posle pada Berlinskog zida od najnižeg značaja i zbog toga su ovde službovali (i još službuju) najgori diplomatski kadrovi.
A biografija Vilijama Vokera, koji je u vreme Račka imao 64 godine i bio na zalasku ne baš sjajne diplomatske karijere, to najbolje pokazuje. Istine radi, i zloglasni Dik Holbruk, koji je bio nadređeni Vilijamu Vokeru teško da je ikad bio krem američke diplomatije (uvek je bio bliži „zonskoj ligi“), što nam dodatno pokazuje koliki su „gabariti“ čoveka koji je inscenirao Račak.
A taj i takav Voker, koji je danas dobro zagazio u devetu deceniju života, uspeo je da zloupotrebi ukazanu čast podizanja njegovog spomenika da bi izjavio da je aktuelni predsednik Kosova Hašim Tači — prošlost.
Kad bi Tači imao bar malo državničke mudrosti, onda bi prema Vokeru, višegodišnjem lobisti ekstremističkog pokreta „Samopredeljenje“, postupio na isti način kao što je i Momir Bulatović 1999 godine. Proglasio bi ga za personu non grata i iz istih stopa proterao sa Kosova. Ma koliko zaslužan građanin bio.
