Sve priče o tužbama za genocid protiv Srbije uvod su u novu destabilizaciju Balkana.
To ocenjuje za Sputnjik Dušan Proroković iz Fonda za stratešku kulturu, povodom teške tužbe protiv naše države koju najavljuje nova koalicija koja pretenduje na vlast u Makedoniji, sledeći tako primer Sarajeva i Zagreba.
Slavka Kojić, stručnjak za međunarodno pravo, dodaje da je očigledno da je na delu zloupotreba genocida kao krivičnog dela koje ne zastareva kao politički pritisak na Srbiju.
Revizija bosanske tužbe za genocid protiv Srbije, koja je odbačena, najava Hašima Tačija da će i Priština podići tužbu za genocid protiv Beograda, kao i najnoviji zahtev sadržan u takozvanoj „tiranskoj platformi“ makedonskih Albanaca da nova vlada podigne tužbu za „genocid počinjen nad Albancima“ koji obuhvata period od 1912. do 1956. godine, deluju kao orkestrirana akcija.
Cilj je da se Srbija i Srbi po svaku cenu optuže za najteže krivično delo protiv čovečnosti od Drugog svetskog rata.
Kome je u interesu da Srbi po svaku cenu budu optuženi za genocid?
Oba sagovornika Sputnjika veruju da iza svega stoji potreba sa jedne strane Albanaca a sa druge Bošnjaka da na neki način daju legitimitet „svojim“ istinama.
Širi kontekst svega, kaže Proroković, tiče se stavljanja istorijskih pečata na određeni dešavanja.
„To ima svoju političku funkciju. Potrebno je izvršiti jednu vrstu pritiska na Srbiju. Albancima je on neophodan kako bi Beograd dodatno činio ustupke Kosovu i kako bi priznao tu takozvanu državu, dok je u Bosni neophodan kako bi se ukinula Republika Srpska“, navodi Proroković.
On kaže da se ništa nije promenilo u odnosu na pre 25 godina, napominjući da sam pojam genocida znači nešto drugo u međunarodnom pravu, a ne ovo na šta idu oni koji tužbe najavljuju ili podnose.
„Pogotovu mi je nejasno kako genocid može da traje 44 godine, na šta aludiraju Albanci iz Makedonije, koji kažu da je bilo organizovane težnje da se istrebi albansko stanovništvo u Makedoniji. Da je to tako, taj bi proces trajao mnogo kraće, bile bi donete odluke koje bi bile realizovane sa manjim ili većim uspehom. Dakle, to ne bi trajalo skoro pola veka, a ja ne znam za takav slučaj u istoriji!“, kaže naš sagovornik.
Da genocid nije kategorija koja traje pola veka saglasna je Slavka Kojić.
„Krivično delo genocida regulisano je međunarodnim konvencijama i kod njega je najvažnije dokazati genocidnu nameru, i to nameru potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne i verske grupe. Dakle, ovo krivično delo ne zastareva, i očigledno je da pokretanje tužbi za genocid protiv Srbije ima za cilj zloupotrebu te činjenice“, navodi ona.
Ona kaže i da sama činjenica da Kosovo nije država koju priznaju Ujedinjene nacije, što znači da je sporno da li bi mogla da bude strana u procesu, dovoljno govori da se radi o političkim, a ne pravnim potezima, kao što je to slučaj i u Bosni. Isto važi i za Makedoniju, dodaje Kojićeva.
„Ovo nema veze sa pravom i izgleda kao sinhronizovana akcija zloupotrebe odredbe o nezastarevanju genocida“, rezimira ona.
Proroković dodaje da se na Balkanu sve i svašta proglašava genocidom, da je sve to pomalo izgubilo smisao i pored toga što i Albanci i Bošnjaci imaju političke razloge da to rade. On smatra da današnji postupci i najave tužbi za genocid nisu, za razliku od devedesetih, delo Zapada, kako bi Srbe okarakterisao kao isključivo „loše momke“.
„Zapad je imao potrebu da dokazuje genocid u postupcima protiv Slobodana Miloševića bivšeg predsednika SRJ kako bi opravdao svoje postupke iz tog perioda i kako bi se dokazao moralno ispravnim. Ovo što se dešava danas, međutim, posebno ovo što dolazi iz Makedonije, Zapadu u stvari može samo da šteti“, mišljenja je Proroković.
Ako bi se uporedila demografska karta od pre 20-30 godina i na Kosovu i u Makedoniji i u Bosni, videli bismo da su Srbi ti koji su faktički etnički očišćeni sa ovih prostora, posebno kad je reč o Kosovu, na kome sada živi gotovo 700.000 više Albanca nego što ih je bilo početkom osamdesetih. Dok je Srba, samo od 1999. godine manje za više od 200.000. Isti slučaj je i u Makedoniji, gde se broj Srba danas kreće oko 35.000 dok oko pola miliona čine Albanci. Prema popisu stanovništva iz 1991, Srbi u BiH činili su oko 32 odsto ukupnog stanovništva i posedovali 51,4 odsto ukupnog zemljišta, u odnosu na Bošnjake koji su posedovali 27,3 odsto teritorije. Samo u Sarajevu je pre rata živelo oko 150.000 Srba koji su iseljeni. O proterivanju i ubijanju Srba u Hrvatskoj već je sve rečeno.
