Neophodno je da RS što pre dobije zakon o službenoj upotrebi ćirilice i da on bude osnova za izradu Zakona o jeziku i pismu, a prva konkretna mera uvođenja ćirilice kao službenog pisma mora biti izrada zajedničkog bukvara na ijekavici — piše u Deklaraciji, koja je predstavljena u Trebinju na naučno-političkom skupu „Govori srpski, piši ćirilicom“.
Skup su organizovali Asocijacija stvaralaca RS, Akademija nauka i umetnosti RS, Srpski nacionalni savjet Crne Gore, SPKD „Prosvjeta“ i Srpsko udruženje „Ćirilica“ Trebinje. Na otvaranju je pročitano i pismo podrške predsednika Srpske Milorada Dodika.
Jedan od potpisnika, akademik Slobodan Remetić, lingvista koji je i član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, za Sputnjik kaže da su pismo i jezik temelji nacionalnog identiteta i državotvornog suvereniteta i integriteta. Pismo ima i veliku simboličnu ulogu, ono je nacionalni amblem po kome ste prepoznatljivi, ali Deklaracija nije obavezujuća, treba i da opomene na neskrivene težnje Bošnjaka da Srbima nametnu naziv „bosanski jezik“, kaže Remetić.
„Oni taj termin žele da nametnu čitavoj Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj, to je povampirena Kalajeva politika iz vremena austrougarske okupacije BiH. Oni bi hteli da bosanski bude neki državni jezik. Čak ne priznaju asimetriju između etnonima i lingvonima, naziva naroda i jezika, Rus — ruski, Francuz — francuski, Srbin — srpski, Bošnjak — bošnjački, ne. Oni bi da su Bošnjaci, a da je jezik bosanski. Žele unitarnu Bosnu i Hercegovinu kojom bi vladali oni i njihov jezik. Bošnjaci rade po kodeksu — dobra vakta ko obraza nema, pod takozvani bosanski žele da podvedu Ćopića, Kočića, Šantića, sve naše pisce“, kaže akademik Remetić.
On dodaje da ćirilica u Republici Srpskoj mora imati status jedinog službenog pisma, kako je to ustavom definisano u Srbiji i konkretizovano izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. To je neophodno uraditi i u Srpskoj, jer srpski jezik nije ugrožen samo delovanjem domaće politike u BiH, upozorava naš sagovornik.
„Voljom visokog predstavnika takozvane međunarodne zajednice u BiH i amandmanima na Ustav Republike Srpske izbačen je termin ’srpski jezik‘, u Srpskoj je u službenoj upotrebi jezik srpskog, bošnjačkog i hrvatskog naroda, ne postoji sintagma — srpski jezik. Srpski jezik je najugroženiji u BiH zbog ove prozirne pretenzije Bošnjaka. Pominju se i razni falsifikati, kao što je bosančica, to je srpski brzopis, tip pisma koji je Tvrtko Kotromanić preuzeo sa dvora u Srbiji. Na kraju krajeva, taj tip ćirilice kasnije je prenet u Slavoniju, doživeo je manje modifikacije, a Antun Matija Reljković kaže za svoje Slavonce: ’Vaši stari jesu srpski štili, srpski štili i srpski pisali‘. Pisali su ćirilicom, takozvanom bosančicom“, objašnjava akademik Remetić.
On kaže da se, s obzirom na trenutna dešavanja u BiH i sve češće i jače pritiske na Srpsku, mogu očekivati i burne reakcije trećeg entiteta na Deklaraciju. Vreme je da se mi, sad kad smo ostali sami sa sobom, kad smo izašli iz tih zajedništava, iz pitonskih zagrljaja, bavimo sobom, jer ovde je reč o našem dvorištu, a latinica nam je, kao i mnoge druge stvari u tom zagrljaju, nametnuta, ocenjuje naš cenjeni lingvista.
„Nameće se mišljenje o latinici kao univerzalnom svetskom pismu, maltene iskonskom. Da se razumemo, latinica nije izvorno pismo u Aziji, većem delu Evrope, tu su Rusija, Belorusija, Ukrajina, Bugarska, Srbija, Grčka. Takođe, na latinici nije napisan ni Stari, ni Novi zavet, ni Kuran. Latinicu su ’milosrdni anđeli‘ rasuli po svetu. Uostalom, u Srbiji nema sela u kome nema bar jedno drvo koje nije starije od najstarijeg latiničnog slova napisanog na tri kontinenta, u obe Amerike i Australiji“, kaže Remetić.
On dodaje da je ćirilica, srpsko izvorno nacionalno pismo, prva otišla u kosmos, da je jednako zastupljena na internetu i da je ima i na moneti Evropske unije.
U Deklaraciji se navodi da je kod Srba decenijama pogrešno kreirana svest da su latinica i ćirilica podjednako srpska pisma. Tako je latinica, za manje od sto godina, gotovo potpuno istisnula ćirilicu iz upotrebe — upozorava Deklaracija i podseća da o ćirilici svedoče svi najznačajniji pisani spomenici naše kulture, od Povelje Kulina bana, Miroslavljevog jevanđelja, Oktoiha prvoglasnika, Duboravačkog molitvenika, prvog srpskog Bukvara.
Ona je zapravo konsenzus poslat na više adresa intelektualaca, naučnih i državnih institucija, a biće upućena i vladama država iz kojih su potpisnici — Republike Srpske, Srbije i Crne Gore. „Trebinjska deklaracija“ ukazuje na nužnost da se u ovom pitanju celokupna srpska filološka i politička javnost nađe na istom putu.
Dodajmo i da se učesnicima skupa obratio episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije. On je poručio da je jezik srž i bit svakog nacionalnog identiteta, te da smo suočeni sa spoznajom koliko smo inertni i malo činimo za sebe i za druge, koliko smo jezički i nacionalno neosvešćeni i zaokupljeni sitnim ili krupnim dnevnim brigama, koje nam često zaklanjaju pogled na suštinske stvari.
