Vest koju su preneli regionalni portali o nalazima istražitelja Ujedinjenih nacija o ratnim zločinima u Siriji imala je naslov iz serije „kucamo na vrata zaboravljenih asova“. Sudeći po naslovu, glavnu ulogu je dobio epizodista koji je samo proleteo kroz kadar i izgovorio kratku, prostu rečenicu.
A taj epizodista je u zemljama bivše Jugoslavije dobro poznat i ne baš omiljen lik, i odaziva se na ime Karla del Ponte. Najpoznatiji glavni tužilac Haškog tribunala, iako već deset godina ne obavlja tu funkciju.
Tužiteljka Smrt
A (polu)rečenica „zaboravljenog asa“ navedena u tekstu kraća je od naslova i „titule“. I glasi: (poručila je da su) „potpuno otvoreni za pregovore i da će predati popis zločinaca“. Naslov teksta: „Povratak Karle del Ponte: Bivša tužiteljka tribunala u Hagu dobila je novi zadatak“. Dovoljno za još 15 minuta vorholovske slave na brdovitom Balkanu.
Posle čitanja teksta stiče se utisak da će tim istražitelja UN čiji je Del Ponteova običan član postići identičan „uspeh“ kao i nekadašnja glavna tužiteljka Tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, a koji bi se u najkraćem mogao opisati — mnogo buke ni oko čega.
Jer, bez obzira na broj presuda koje je doneo Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije (na stranu Ruanda, gde joj je mandat trajao dvostruko kraće) njenu karijeru u Hagu obeležile su presude (uglavnom nagodbom) isključivo optuženim Srbima, oslobađanja zločinaca drugih naroda, razni politički pritisci i smrt Slobodana Miloševića.
A za mandata Karle del Ponte i Milan Babić je izvršio samoubistvo u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Kad se dodaju svi preminuli „haški pacijenti“, Srbi koje je tokom osam godina mandata „procesuirala“, Karla del Ponte bi s punim pravom mogla poneti nadimak Tužiteljka Smrt.
Čega se pametan stidi…
Kad je reč o krupnim, zločinačkim, nesrpskim „ribama“, Tužiteljka Smrt je, posle smrti Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića, izjavljivala da je taman sakupila dokaze protiv njih, kad oni, iznenada, preminuše. U dubokoj starosti.
Ipak, Karli del Ponte se mora priznati da je bila marketinški genije samopromocije. Sve do prelaska u tim „zaboravljenih asova“ 2008. godine, kad je poslednji put digla medijsku prašinu i uzburkala duhove na Balkanu knjigom „Lov: Ja i ratni zločinci“. Knjigom iz serije „čega se pametan stidi“. U kojoj je za sve svoje haškotužilačke neuspehe optužila mnoge druge. A neuspeha je bilo više nego uspeha. Od smrti Miloševića, preko odbrane Šešelja, koji je urnisao Tužilaštvo na čijem je čelu bila, preko oslobađanja Nasera Orića, Ramuša Haradinaja, usled masovnog ubistva svedoka, Mladena Markača i Ante Gotovine.
Kad je reč o poslednjoj trojici, bivši tužilac Tribunala Džefri Najs optužio je svoju, tada već bivšu šeficu, da snosi veliku odgovornost za njihovo oslobađanje.
Junak Šešeljeve književnosti
I prethodni radovi Karle del Ponte koji su je kvalifikovali za funkciju u Hagu mogli bi se okarakterisati kao mnogo marketinške dreke sa zanemarljivim rezultatima. I mnogo gneva koji je na sebe navukla. A poznato je da je loš publicitet, marketinški, efikasniji od dobrog.
Kao javni tužilac u švajcarskom Luganu, zajedno sa italijanskim istražnim sudijom Đovanijem Falkoneom otkrila je veze između švajcarskih perača novca i italijanskih krijumčara droge. Falkone je svoju borbu platio glavom, a Del Ponteova je, nakon što je preživela atentat, nastavila da napreduje u službi da bi sa mesta glavnog sudije u Švajcarskoj prešla u Hag 1999.
I pre dolaska u Hag, provlačila se priča da je tokom karijere uspela da dovrši samo jednu optužnicu, da joj nedostaju konkretni rezultati i dokazi za slučajeve koje vodi i da je „više političarka nego tužiteljka“.
Uz to, dobila je niz pogrdnih nadimaka poput Gestapovka, Nenavođeni projekti, a italijanski mafijaši su je nazvali La Putana (eufemistički, prostitutka), što je kasnije iskoristio Šešelj u naslovu jedne knjige.
Lascivni franjevci
Da nije nervirala samo „mafijaše“ svih fela nego i prepodobne sluge božje pokazuje izjava franjevačkog sveštenika Ivana Mateljana koji je, posle izjave Del Ponteove da se Gotovina skriva u samostanima u Hrvatskoj, pozvao glavnu tužiteljku da „sama dođe u samostane i proveri gde je Gotovina, i to ispod mantije svakog franjevca, pa šta nađe — dobro nađe“.
Iako su retki epigoni njenog lika i dela po odlasku iz Haga pisali da je „sa svojih šezdeset godina ostvarila ono o čemu uspešni ljudi širom sveta obično samo snevaju — o karijeri u kojoj naprosto ne postoji sledeći korak“, svaki sledeći njen korak bio je „s konja na magarca“. Uključujući i funkciju ambasadora Švajcarske u Argentini, na kojoj se našla posle neuspešne haške epizode.
Kako bilo, nekad jedna od najmoćnijih političarki Balkana na tajnom zadatku tužiteljke, danas je samo član tima istražitelja UN o ratnim zločinima u Siriji. Karijera koja je do pre deset godina bila u stalnom usponu, od tada do danas je u strmoglavom padu.
A njen doprinos timu koji bi trebalo da istraži ratne zločine u Siriji može biti samo marketinški.
Kad se podvuče crta, sa stanovišta posla kojim se trenutno bavi, imajući u vidu njenu višedecenijsku tužilačku karijeru, istraga ratnih zločina u Siriji mogala bi da bude još jedan gromoglasni poraz Karle del Ponte.
