U Bosni i Hercegovini je od 1995. godine do danas bilo sedam predstavnika na čelu Kancelarije visokog predstavnika (OHR). Veće za sprovođenje mira (PIK), osnovano 1997. godine kako bi se u BiH osigurao trajni mir i stabilnost, uvelo je šira ovlašćenja za visoke predstavnike, takozvana „bonska“, koja su do sada korišćena 820 puta. Veće inače čini grupa od oko 50 zemalja i međunarodnih organizacija.
„Bonskim ovlašćenjima“ do sada je smenjeno ukupno 157 političara, od kojih je samo u RS više od 60. Ista ovlašćenja visoki predstavnik je primenio 334 puta su kada su u pitanju promene zakona, od čega je 95 bilo nametnuto u potpunosti (direktno primenjiva), a 129 su primenjena posle saglasnosti u entitetima.
„Bonska ovlašćenja“ su prvi put upotrebljena 1999. kada je odlukom tadašnjeg prvog čoveka OHR-a Španca Karlosa Vestendorpa, koji je tu funkciju obavljao u periodu od juna 1997. do jula 1999. godine, smenjen tadašnji predsednik RS Nikola Poplašen, jer Miloradu Dodiku nije hteo da dâ mandata za sastav Vlade RS.
Vestendorp, koji je na toj funkciju nasledio Šveđanina Karla Bilta (1995–1997), koji je svojevremeno bio i specijalni pregovarač Evropske unije u pregovorima o okončanju rata u BiH, otvorio je Pandorinu kutiju kada je reč o upotrebi takozvanih „bonskih ovlašćenja“ visokih predstavnika u BiH.
Treći po redu visoki predstavnik u BiH bio Volfgang Petrič (1999-2002), inače nama poznatiji kao pregovarača EU u Rambujeu oko Kosova. On je „bonska ovlašćenja“ upotrebio pri kraju mandata 2002. godine, uglavnom za izmene zakona.
Međutim, pravi „cunami“ u (zlo)upotrebi ovlašćenja iz Bona izazvao je dolazak na čelo OHR-a britanskog političara Pedija Ešdauna, koji je u svom mandatu od juna 2002. godine do januara 2006. napravio pravu „seču političara“ i to uglavnom Republici Srpskoj.
Ešdaun je samo u jednom danu smenio 59 funkcionera u Republici Srpskoj, među kojima su bili i Dragan Kalinić, predsednik Narodne skupštine RS i Zoran Đerić, ministar unutrašnjih poslova RS. Uslovno su smenjeni šef kadrovske službe Ministarstva unutrašnjih poslova Mirko Vojinović, šef odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala Ministarstva unutrašnjih poslova Svetislav Jokić i načelnik odeljenja za obaveštajno-bezbednosne poslove Ministarstva odbrane RS Dragomir Keserović.
Pored njih, Ešdaun je smenio gotovo sve poslanike SDS-a u Narodnoj skupštini RS, kao i načelnike opština u celoj RS, uključujući Bijeljinu, Pale, Istočno Sarajevo, Han Pijesak, Sokolac, Modriču…
Takođe, blokirano je 60 računa, a trajnu zabranu pojavljivanja u javnom životu dobilo je ukupno 12 osoba, među kojima je bilo i profesora i dekana fakulteta, direktora javnih preduzeća i tako dalje. Razlog za smenu tih političara Ešdaun je objasnio zahtevom tadašnjeg glavne tužiteljke Haškog Tribunala Karle del Ponte, jer su svi smenjeni navodno bili na neki način povezani sa skrivanjem Karadžića, koji je bio optužen za ratni zločin pred Tribunalom.
Na Ešdaunovoj crnoj listi (zabrana javnog delovanja sa oduzimanjem dokumenata), po istoj optužbi našli su se tada i vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, bivši ministar policije Republike Srpske Dragan Kijac, bivši visoki funkcioner Vlade RS Velibor Ostojić, nekadašnji član Predsedništva BiH Mirko Šarović, predsednik Srpske demokratske stranke u Doboju Milan Ninković i biznismen sa Pala Ratomir Spajić. Društvo su im pravili i nekadašnji hrvatski general u BiH Ljubo Ćesić Rojs i hrvatski tajkun Hrvoje Petrač, a na listi su se bili našli i Željko Bagić, Željko Dilber, Ante Maksan, Branislav Puhalo i Milan Zogović.
Posle Ešdauna na mesto visokog predstavnika došao je Kristijan Švarc Šiling (2006–2007), zatim Miroslav Lajčak (2007–2009), i na kraju sadašnji visoki predstavnik Valentin Incko koji je na toj funkciji od 2009. godine.
Lajčak je u svom mandatu smenio direktora policije RS Dragomira Andana i Predraga Ćeranića koji je tada bio član Obaveštajno-sigurnosne agencije BiH (OSA).
Treba podsetiti da je Upravni Odbor PIK-a posle isteka mandata Ešdaunu doneo odluku o pripremi zatvaranja Kancelarije visokog predstavnika, odnosno o prestanku važenja „bonskoga mandata“. Ruska Federacija tada je insistirala da se ta institucija ukine.
Mandat je, ipak, produžen na godinu dana, uz obećanje da se „bonska ovlašćenja“ više neće koristiti, a ta godina traje, evo, do danas.
