„Pronašli smo ’blaži‘ režim terapijskog dejstva na ćelije raka, koji ne dovodi do masovnog uništavanja ćelija, ali, sudeći po svemu, dolazi do uništenja pre svega unutarćelijskih organela nanočesticama“, rekao je Andrej Sviridov sa Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“.
Naučnik je istakao i da ovaj metod dovodi do jačeg terapeutskog efekta.
Fizičari, hemičari, biolozi, pa i nanotehnolozi su poslednjih godina počeli da razvijaju nove metode za obavljanje hirurških operacija i terapija, koje se izvode bez otvaranja tela i nanošenja povreda tkivima i organima. Na primer, stručnjaci su razvili čestice koje se uvode u tumor, a zatim zagrevaju pomoću lasera. To uništava rak, a ne šteti zdravim ćelijama. Slično deluje i genska terapija i specijalni lekovi koji sputavaju rast krvnih sudova i tumora i tako „guše“ ćelije raka.
Sviridov i njegove kolege, koji rade pod rukovodstvom profesora Viktora Timošenka, sada su stvorili posebne nanočestice od silicijuma, obložene specijalnim sastavom polimera, koji mogu istovremeno da se koriste i za izučavanje i za „ubijanje“ raka, uz pomoć ultrazvuka.
Glavni problem ovakvih metoda u lečenju raka, kažu naučnici, dosad je bio taj što ultrazvuk i nanočestice koje apsorbuje često deluju neselektivno i uništavaju ne samo tumore već i zdrave ćelije. Osim toga, takve nanočestice se veoma brzo rastvaraju u organizmu, što ne dozvoljava naučnicima da ih izuče zbog njihove nedugovečnosti i toksičnosti.
Ruski stručnjaci sa „Lomonosova“ sada su rešili taj problem, i to tako što su nanočestice od poroznog silicijuma obložili slojem dekstrana, biopolimera iz molekula glukoze. Takve čestice, kako ističu biolozi, ne samo da se sporije razlažu u poređenju sa njihovim „golim“ pandanima nego i svetle kada se ozrače ultraljubičastim zracima, što omogućava da se tkiva i ćelije izučavaju.
Ove čestice naučnici su ispitali na kulturama ćelija raka na ljudskom grkljanu, i to tako što su ga zračili ultrazvukom u prisustvu i odsustvu nanočestica.
Eksperimenti su pokazali da „čist“ ultrazvuk ne deluje na ćelije raka, dok ih u kombinaciji sa nanočesticima pažljivo ubija.
Osim toga, te nanočestice, kako ističu naučnici, mogu da se koriste za dostavu leka i drugih molekula u zdrave ćelije ili ćelije raka.
Zagrevanje pomoću ultrazvuka ili radio-talasa će, kako navode, molekule leka učiniti pokretljivijim, a samim tim to će ojačati njihovu efikasnost.
Inače, taj pravac na kom rade naučnici naziva se teranostika. Ovaj termin je sastavljen od reči „terapija“ i „dijagnostika“ i označava proces istovremene dijagnostike bolesti i njenog lečenja. Teranostika se, između ostalog, primenjuje u otkrivanju i lečenju više vrsta onkoloških bolesti pomoću nanočestica, napunjenih lekom i ciljano „ubrizganih“ u ćelije raka.
Međutim, ne bi trebalo očekivati da nanočestice uđu u medicinsku praksu danas ili sutra, jer predstoji niz kliničkih ispitivanja na životinjama i ljudima. Na to se mogu „potrošiti“ i godine, a takva ispitivanja se ne završavaju uvek pozitivno.
