Hirurško lečenje raka dojke ne treba da znači samo odstranjivanje nezdravog tkiva, već da omogući dobar kvalitet života koji je žena imala i pre bolesti. To podrazumeva dobru komunikaciju između onkologa i plastičnog hirurga, dok bi u najboljem slučaju to trebalo da bude jedna osoba, smatra hirurg sa moskovskog Naučno-istraživačkog instituta za onkologiju „Hercen“ Aziz Zikirjahodžajev.
Aziz Zikirjahodžajev, koji na Institutu za onkologiju „Hercen“ već duže vreme obavlja obe funkcije doputovao je u Beograd na simpozijum „Stremljenja u onkologiji“ koji se održava od 21. do 23. marta u KBC „Bežanijska Kosa“.
Pored njega doputovao je i šef torako-abdominalne hirurgije, takođe sa Instituta „Hercen“ Andrej Rjabov, koji je ujedno i predvodnik ruske delegacije, koji kaže da njegove kolege u Beograd nisu došle da donesu recept već da naprave dobru perspektivu za buduću saradnju između „dve bratske zemlje“.
Rak dojke je najzastupljeniji vid onkološke bolesti kod žena, s obzirom na to da statistika kaže da svaka deseta žena ima šanse da oboli. Budući da je današnjim metodama moguće u početnim fazama dijagnostikovati ovo oboljenje, izlečivost je podignuta na 98 odsto slučajeva. Međutim, glavno pitanje koje i dalje ostaje otvoreno je kako podići kvalitet života žena nakon hirurškog odstranjivanja tumora.
Zikirjahodžajev kaže da veliki broj žena u Evropi, čak 30 odsto, nije zadovoljno rezultatima lečenja od raka dojke, odnosno sopstvenim kvalitetom života nakon operacije. Takav rezultat nastaje usled nedovoljne komunikacije između onkologa i plastičnog hirurga.
„S obzirom na to da je lečenje raka dojke postalo veoma uspešno, neophodno je posvetiti pažnju omogućavanju kvalitetnog života ženama i nakon operacije — ne dozvoliti da taj zahvat uskrati ženama društveni život, odnosno da zbog narušenog estetskog izgleda ne mogu da uživaju u običnim stvarima, poput odlaska na plažu“, kaže on.
Najvažnija je komunikacija između specijalista, smatra Zikirjahodžajev, kako bi se unapred dogovorili šta je neophodno učiniti da jedan drugom olakšaju posao i postignu najbolji mogući rezultat kako pacijentkinja ne bi morala da trpi nepotrebne posledice.
„U Rusiji je, međutim, postala praksa da te dve funkcije obavlja jedan čovek, odnosno da oknolog postane i specijalista plastičnu hirurgiju. U svim većim gradovima poput Moskve, Sankt Peterburga, Rostova na Donu, Kazanja, odnosno gde god postoje veće onkološke klinike u kojima radi nekolicina hirurga, praksa je da oni budu ujedno i onkolozi i plastični hirurzi“, tvrdi Zikirjahodžajev.
To im, objašnjava on, omogućava da postignu najbolje rezultate, kako bi pacijenti bili zadovoljni rezultatima lečenja.
S obzirom na to da svaka klinika želi da privuče što više pacijenata svojim umećem, kao i da pacijent ne bira kliniku zbog ambijenta već zbog specijaliste koji u njoj radi, Zikirjahodžajev smatra da bi taj koncept trebalo primeniti u svim onkološkim centrima kako bi se drastično poboljšao kvalitet života žena, kada već za tako nešto postoji mogućnost.
