Kratku kampanju u predsedničkoj trci će, ističe, iskoristiti da pokaže ljudima da su prevareni obećanjima sadašnje vlasti da će ispraviti velike greške prethodnih i da njihov život demantuje ta obećanja. Upali smo u mnogo dublji ponor, ali s druge strane imamo sve razloge da budemo optimistični: Srbija ne mora da bude ovakva, ne mora da bude u strahu i ponižena i ekonomski obespravljena, ističe Janković u emisiji „Sputnjik intervju“.
Dodaje da ne veruje da će izbori biti fer, kao što nisu bili ni prethodni, podsećajući da je bio meta stalnih napada što nije podneo ostavku na mesto ombudsmana, iako Ustav ne zabranjuje zaštitniku građana da se kandiduje, kaže da je ostavku podneo ne zato što je bio napadan nego zato što je nemoguće raditi dva posla odjednom, a Aleksandar Vučić to može, zato što on 356 dana u godini vodi kampanju.
Još niste predstavili svoj program a do ove nedelje smo malo toga znali o vašim opredeljenjima kada je reč o nekim ključnim pitanjima za Srbiju. Tu pre svega mislim na Kosovo, gde se čak i ono što ste rekli svodi na kritiku vlasti. Kako biste vi rešavali pitanje Kosova?
— Što se tiče načelno predsedničkog programa, državno uređenje u Srbiji je takvo da predsednik izražava državno jedinstvo, dakle, sve legitimne političke opcije moraju na nivou predsednika republike da imaju podjednako čist kanal komunikacije. To je nužno za predsednika republike a na nekom drugom političkom nivou, vlade, parlamenta se vodi političko nadmetanje. Međutim, danas je to političko nadmetanje nefer jer sve one institucije, uključujući predsednika republike i nezavisne kontrolne organe, pravosuđe, slobodne medije su poništene. Zato prva stvar koju predsednik republike i bilo koji predsednički kandidat mora da ima u svom programu jesu naši ustavni principi. Naš Ustav kaže: Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava. To nije fraza a podrazumeva od toga da u kafićima moraju da poštuju propisani nivo buke do toga da predsednik vlade ne može da radi stvari van svojih zakonskih ovlašćenja.
Branili biste i deo Ustava koji kaže da je Kosovo deo Srbije?
— U Preambuli Ustava stoji da je dužnost svih državnih organa da štite teritorijalni integritet i celovitost Srbije i ja bih to naravno radio. To je obaveza svakog državnog organa dok Ustav izgleda kako izgleda.
A kako biste pregovarali sa Prištinom?
— Da završim oko predsedničkog programa u celini. Imamo i socijalnu pravdu kao princip našeg Ustava. Da li je moguće da mi naš tzv. ekonomski rast zasnivamo na skidanju kože sa leđa građana i da praktično uzimamo od siromašnih da bismo dali bogatima. Zatim, podela vlasti koja u normalnoj situaciji uopšte ne bi trebalo da bude tema, ali danas u Srbiji jeste ako predsednik Vlade kaže da neće da mu predsednik zvoca ako je iz druge stranke. I onda napravi spot koji kaže praktično ukoliko on ne bude predsednik i premijer i ton-majstor u ovom studiju da će da padaju avioni sa neba. Sve te elementarne stvari su potpuno ugrožene.
Da se vratimo na Kosovo. Kao iz Preambule našeg ustava cela naša retorika o Kosovu se proteklih godina svela na termine iz druge polovine 20. veka, teritorijalna celovitost, suverenitet, koji danas dosta apstraktno zvuče s obzirom na realnost. U međuvremenu, žrtve toga su ljudi.
Mislite da je teritorijalni integritet prevaziđen?
— Ne, teritorijalni integritet nije prevaziđen. Ali naše insistiranje na terminima nema odraz u realnosti. O kakvom mi teritorijalnom integritetu pričamo kad imamo granicu sa Kosovom za koju smo se saglasili i carinsku službu na toj granici…
Zove se administrativna linija, ne granica.
— Ona se tako zove. Ali ja kad sam kao zaštitnik građana tražio da odem da obavim kontrolu na teritoriji KiM morao sam da pitam Unmik, kasnije Euleks, pa sam dobio od njih pismo da mogu da dođem samo ako idem u obilazak manastira.
Znamo kakvo je stanje, ali pitam vas šta dalje, kako bismo dalje pregovarali sa Prištinom?
— Ovog momenta naši napori moraju da se usredsrede na očuvanje najboljeg mogućeg životnog statusa naših ljudi na KiM, a prevashodno Srba i nealbanskog stanovništva zato što su oni poslednjih deset i više godina najobespravljeniji na teritoriji Evrope. Umesto što se busamo u grudi i šaljemo šarene vozove. Srbija je, zamislite, bombardovana zbog kršenja ljudskih prava, što je za mene nedopustivo. Da li je moguće da mi imajući u vidu da se drastično krše ljudske prava na KiM ne usmeravamo svoje diplomatske napore da pomognemo tim ljudima da njihov život postane doličniji u 21. veku u Evropi, da li je moguće da naše kulturno nasleđe prolazi kako prolazi, a da se vraćamo na termine o kojima ne možemo ništa da uradimo. Ne vidim da je moguće statusno rešiti pitanje Kosova. Ja sasvim sigurno neću biti predsednik koji će potpisati nezavisnost Kosova, ali da ne budem populista, prilično sam siguran da to od mene niko ne bi ni tražio.
Pomenuli ste bombardovanje Srbije, a to otvara i pitanje NATO-a. Vi se zalažete za objektivnu stručnu i državnu analizu šta bi to članstvo dugoročno donelo Srbiji. Da li time praktično ostavljate vrata odškrinuta da Srbija uđe u NATO i da li strahujete da ćete time izgubiti jedan broj glasova jer kao što znamo NATO je veoma nepopularan u Srbiji?
— Ne strahujem da ću da izgubim glasove, strahujem da će Srbija da donese bilo koju odluku na osnovu emotivnog stanja a ne na osnovu racionalne analize. Ja u ovom momentu ne znam šta je najbolje za Srbiju, ne zna niko. Lično, ja sam preživeo to bombardovanje veoma teško a odrastao sam u zemlji koja je bila nesvrstana, dakle, u mene je ugrađena neka vrsta neutralnosti. Lično, ako bih mogao da biram a da znam taj izbor, jedan ili drugi ima podjednako dobre efekte za Srbiju, ja radije ne bih voleo da nas vidim kao članove i ne vidim potrebu da budemo članovi NATO. Ali strašno je sebično razmišljati na taj način o budućnosti koja treba da opredeli života ljudi za narednih 20-30 godina. Tako ozbiljne odluke ne mogu se donositi zato što sam ja živeo u staroj Jugoslaviji.
Naš parlament se izjasnio za vojnu neutralnost.
— Parlament sutra može to i da promeni. I vi ste postavili to pitanje iako se realno ne postavlja, niti nas je neko iz NATO-a zvao da postanemo član. I ako me vi pitate šta mislim na takvo pitanje mogao bih da odgovorim tek ako Ministarstvo odbrane spoljnih poslova i još nekoliko desetina instituta naprave ozbiljnu analizu i kažu za Srbiju bi bilo dobro, pa onda tu analizu da razmotre najumniji ljudi ove zemlje, pa da prezentuju građanima argumente. Pošto se radi o stvarima iz korpusa suverenosti smatram da bi tako ozbiljna pitanja i građani morali da potvrde. To je način na koji se vodi državna, a ne lična politika.
Rekli ste takođe da se Srbija nije do kraja suočila sa ratnom prošlošću. To se vezuje i za pokušaj revizije tužbe BiH protiv Srbije. Kako vi to vidite?
— Ja to vidim kao dve odvojene strane šireg procesa. Da li smo se mi suočili s prošlošću to je jedno pitanje, a to šta će BiH da radi po pitanju svog prava da iskoristi neki pravni lek priznat u međunarodnom pravu, to je njihova odluka. Da bi se suočili sa prošlošću i mnogo bitnije prevazišli tu ratnu prošlost pre svega moramo iskreno da pogledamo sebi u oči da bismo onda mogli da zahtevamo od drugih da pogledaju sebi. Ne mislim uopšte da je Srbija bila povlašćena u međunarodnim procesima suočavanja sa prošlošću, čak sam u svojim izveštajima pisao da je međunarodno pravo palo na slučaju Šešelja i nekih drugih kojima je suđeno u Hagu. Ali zameram nama što nismo sami za sebe učinili najbolje, trebalo je da taj proces približimo mnogo više pravdi nego formalnom pravu a to bi bilo moguće da smo se sami suočili sa svim posledicama svega što se desilo i onda sa puno više moralnog opravdanja i snage okrenuli se drugima i rekli: a drage komšije, šta je sa vama.
U ovom momentu mi nismo korektni čak ni prema civilnim žrtvama rata u Srbiji, ni prema našim vojnim veteranima. Srbija je najmanje uradila u Evropi za svoje ratne veterane. I to je element ratne prošlosti. Ima toliko stvari kojima treba da se pozabavimo pre nego što pitamo Bosnu što ona koristi neko procesno pravo koje ima pred Međunarodnim sudom pravde. To je njihova stvar da li je za mir na Balkanu najbolje da se to radi. Ne mislim da smo u situaciji da to sprečimo, pa i ne treba da se bavimo time.
Nikada niste govorili o Rusiji, a kao predsednik svakako ćete morati i time da se bavite. Kakav je vaš stav prema saradnji s Rusijom?
— Zahvalan sam na ovom pozivu zato što me neko prvi put pita za to. Zvučaće kao fraza, ali nesporno je da Rusija i Srbija imaju tradicionalne veze koje treba gajiti i čuvati, koje su i sentimentalne i bratske. Ja se osećam apsolutno kao jedan od građana Srbije koji prema Rusiji imaju pozitivna osećanja. Ozbiljna namera Rusije da bude prisutna na Balkanu je logična i u nacionalnom je interesu Rusije. Ja bih samo voleo da se ona očitava još više u ekonomskoj saradnji i razmeni sa Srbijom. Naši ekonomski odnosi sa Rusijom uglavnom su vezani za strateške energetske potencijale a čini mi se da za Srbiju, a verujem da i za Rusiju, to ne bi bilo loše, da se roba široke potrošnje širi na rusko tržište.
Da li biste ostali pri politici da ni po koju cenu ne treba uvesti sankcije Rusiji?
— Ja bar nisam video razloge zbog kojih bi Srbija trebalo da uvede sankcije Rusiji. Mislim da je ovo možda istorijski momenat u kome s jedne strane iz Amerike i s druge strane iz Rusije stižu pozitivne poruke. Ja to ne bih radio u nekom drugom istorijskom momentu, ali u ovom mislim da je vreme da Srbija prestane da na jednoj strani obećava sve protiv one druge, pa onda ode na onu drugu, pa obećava sve protiv ove prve, pa se uplete u ta obećanja pa na kraju izobećava i ono što joj niko nije tražio, a ispuni manje od onog što bi ozbiljna zemlja morala da ispuni. Ovo je momenat u međunarodnim odnosima u kome Srbija ima sjajnu priliku da igra otvorenih karata i da kaže: pripadamo evropskim vrednostima, ali dajte da sednemo zajedno za sto, nema potrebe da se igramo šibicama i lopticama.
Ako se može suditi po skupu u Hali sportova, vas je podržala urbana Srbija, iako vi kažete da vam je šajkača u srcu. Da li mislite da vi tu podeljenu Srbiju možete da pomirite?
— To je jedina svrha predsedničke funkcije. Ako bih išta smatrao za svoj uspeh, to je da prestane da bilo ko nabraja prvu, drugu, petu Srbiju. Što se mene tiče, Srbija je jedna ali u njoj ne sme da bude jednoumlja. Zaista mislim da sve ono što nije zabranjeno, a politički pripada legitimnom spektru treba da bude i jeste deo društvenog i političkog tkiva Srbije. Interesantno, ljudi pričaju o krugu dvojke, ja nikad nisam živeo u krugu dvojke.
Kakav je vaš odnos sa Vukom Jeremićem, da li biste ga podržali u drugom krugu ako bude drugog kruga a on uđe?
— Vuk Jeremić i ja uporno pričamo da mi nismo kandidati opozicije već građana. Jednom sam rekao da niko ne brani ni SNS-u da me podrži samo se to naravno neće desiti. Ali sigurno da ima mnogo ljudi koji su članovi SNS-a a koji su duboko razočarani ovim što se dešava i ja ih ne osuđujem što su bili prevareni. I to ne vidim kao pitanje pozicije ili opozicije već kao pitanje pridržavanja elementarnih vrednosti upisanih u naš ustav ili shvatanje države kao bratije u kojoj je zakon ono što jedan čovek odlučuje. O drugom krugu predsedničkih izbora treba da govorimo kad do njega dođe. Hajte prvo da skočimo, pa da kažemo hop, i Vuk Jeremić i ja ili bilo ko drugi. Da sam bio na liniji toga da postoji neko ko će uspešnije da stoji iza ovih vrednosti koje su temelj moje kandidature ja bih odmah tog nekog podržao. Ali sasvim sam siguran da nisam jedini koji to može da uradi.
Šta bi bio vaš prvi potez kao predsednika Srbije i da li verujete da možete da pobedite?
— Aleksandar Vučić je pored svega što jeste, i koordinator službi bezbednosti iako politička funkcija ne bi smela da bude u dodiru sa operativnim radom službi bezbednosti. Prvo što bih uradio s obzirom da predsednik imenuje koordinatora službi bar bih ga lišio mogućnosti te zloupotrebe i pokušao da naš bezbednosni sektor vratim na teren nacionalne bezbednosti a ne pretorijanske garde. A da li je moguće pobediti? Toliko je nemoguća ova misija da će uspeti.
