Prvi mart, koji se u Federaciji Bosne i Hercegovine obeležava kao Dan nezavisnosti, sasvim sigurno označava početak nove epohe u istoriji BiH. Pored toga što je toga dana 1992, završen dvodnevni referendum, na kome su se pripadnici Muslimana (današnjih Bošnjaka) i Hrvata (Srbi su bojkotovali referendum) izjasnili za otcepljenje BiH od Jugoslavije, četvorica kriminalaca predvođeni Ramizom Delalićem Ćelom, ubili su starog svata na srpskoj svadbi u Sarajevu.
Time je otvorena Pandorina kutija zla koja praktično do današnjeg dana nije zatvorena. Toga 1. marta 1992, iz dubina je pokuljala posebna vrsta mržnje o kojoj Ivo Andrić još 1920. piše u jednom svom pismu kao o mržnji karakterističnoj samo za Bosnu.
Kao rezultat te mržnje imamo današnju BiH, zemlju sa, možda, najkomplikovanijim političkim sistemom na svetu, ekonomski nerazvijenu i podeljenu po svim šavovima, ne samo etničkim.
Savetnik predsednika RS Aleksandar Vranješ kaže za Sputnjik da postoji samo jedan praznik oko koga se sva tri naroda u BiH slažu. To je Nova godina, 31. decembar.
„Paradoks u BiH jeste da Srbi slave kao državni praznik dan potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a taj dan je radni dan u Federaciji. A recimo, oni slave 1. mart, dan kada je multietničnost BiH u potpunosti propala. Ideja o BiH kao zajedničkoj državi tri konstitutivna naroda u tom trenutku je propala, i tako je nastao rat. I to se danas slavi, i to je najveći paradoks kompletne Bosne i Hercegovine“, kaže Vranješ.
Prvi mart je onaj trenutak kada Alija Izetbegović odlučuje da žrtvuje mir zbog navodne suverenosti i kada definitivno odustaje od svih dogovora, kaže za Sputnjik stručnjak za bezbednost Dževad Galijašević. Izetbegović posle 1. marta nije prihvatio nijednu inicijativu za mirno rešenje bosanske krize, a bilo ih je. Galijašević podseća na inicijative Adila Zulfikarpašića i Muhameda Filipovića, kao i na brojne mirovne planove međunarodnih posrednika.
„Prvi mart je metafora jedne isključive politike koja želi da priredi svome narodu velika iskušenja i da ga na taj način homogenizira. To jeste osnovna poruka Islamske deklaracije, onoga programa islamizacije Muslimana. Kako kaže Izetbegović, ’najavljujući vreme promena, mi ne najavljujemo razdoblje mira. Suviše je mnogo stvari koje vape za svojim rušiteljima‘. Prvi mart je deo takvih akcija. On čak kaže na jednom mestu ’narod koji spava samo se udarcima može probuditi‘. On je za Bošnjake obezbedio udarce sudbine. Bakir Izetbegović ide tom politikom, on stavlja bošnjačku glavu na panj, isto želi da oni tragično prođu, ne uvažavajući činjenicu da Bošnjaci u ovom momentu nemaju partnera za ovu politiku“, objašnjava Galijašević.
Prvog marta 1992, kaže Galijašević, bili smo svedoci onoga što se i danas dešava — rušenja ustava. Socijalitička BiH bila je država u kojoj su postojali mehanizmi koji su branili preglasavanje tri konstitutivna naroda, a Izetbegović je te mehanizme porekao organizujući referendum o nezavisnosti. Srpski narod je na referendumu, održanom 29. februara i 1. marta 1992. preglasan; jasno je da se radi o nelegalnom činu, kaže Galijašević.
Međutim, prvi mart nije samo projekat porodice Izetbegović i bošnjačkih političkih struktura. On je, prema Galijaševićevim rečima, geopolitički projekat Zapada, čiji je cilj okruživanje Srbije i Republike Srpske.
Za jednog od osnivača Republike Srpske, Vojislava Maksimovića, događaji iz 1992. upozorenje su i podsećanje na ono što bi moglo da se dogodi u budućnosti, ako se ima u vidu sadašnja politika Bakira Izetbegovića.
„Oni slave i dan ZAVNOBiH, koji nama ništa ne znači. To je u Mrkonjić Gradu bio jedan isforsiran partizanski skup koji je tada doneo neke odluke da BiH ostaje u Jugoslaviji. Oni smatraju da je tu, na neki način, postavljen državni temelj za nezavisnu BiH. Mi njima ne možemo da zabranimo da slave, ali Prvi mart je samo znak da budemo oprezni u budućem vremenu“, kaže Maksimović.
