Nikolu Gardovića u fabrici „Vaso Miskin Crni“ niko nije znao po imenu. Zvali su ga Pop. Tokom prepodneva služio je državi kao kovač, a poslepodne i praznicima Bogu u parohijskoj crkvi u koju je redovno odlazila i njegova žena sa petoro dece — ćerkom i četiri sina, od kojih će čak trojica kasnije završiti bogoslovske škole i postati sveštenici.
Bio je to dan koji je trebalo da ostane u najlepšoj uspomeni, jer nema veće sreće za oca nego kada ženi sina. Ali dan se pretvorio u pakao. U porodičnu tragediju. Ipak, postao je i simbol tragedije sarajevskih Srba, svih koji su živeli u Bosni i Hercegovini. Bio je to 1. mart 1992. godine.
Četvrt veka od Nikolinog ubistva, događaja u regionu poznatog kao „ubistvo srpskog svata u Sarajevu“, pričamo s jednim od njegovih sinova, protojerejom Jovanom Gardovićem, sveštenikom crkve Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu.
Danima pre godišnjice ponovo prolazi kroz sve, i, priznaje, ne može ni da zamisli kako je njegovom bratu Milanu, koji se na današnji dan, umesto godišnjice braka, ljubavi, priseća ubistva svog oca. Jovan je nebrojeno puta rekonstruisao taj dan, pitao se šta bi bilo da nije baš on vozio mladence, da u trenutku ubistva nije bio u porti crkve, već na prokletom parkingu. Najgore je, kaže, oko godišnjice ubistva, ali progon prošlosti ne zna za kalendar.
„Skoro je bilo, negde jesenas, uhvatila me neka nostalgija, razmišljanje, pa sam se zatvorio u sobu. Svi ukućani se tada sklone od mene, jer znaju da je došlo to ’moje vreme‘. Godinama se svi borimo sa mišlju šta smo to mogli da uradimo drugačije, da li je to moglo da se spreči. Ja sam pogotovo sebi postavljao to pitanje, pošto u tom trenutku nisam bio uz oca. Možda bih ja stradao, da li je trebalo ostati u našoj, bližoj crkvi… Mnogo je pitanja. Ali, kad se nešto desi, ne možemo se vratiti unazad, vrtimo se u krug i odatle ne izlazimo“, kaže otac Jovan.
Nebrojeno puta pregledao je snimak svadbe, doček gostiju, „otkup mlade“, venčanje, radosna lica, ozareno lice oca u crkvi iza mladenaca, a samo pola sata nakon toga, ubijen je. Dvadeset pet godina traje nedoumica — ko su ti ljudi, zašto baš oni, zašto njegov otac. Najviše nas muči činjenica što nema zvaničnog odgovora na pitanje da li iza svega stoji samo Ramiz Delalić, koji je pucao, ili neko drugi, kaže naš sagovornik.
„Uhapšen je sat posle ubistva, moj brat i još jedan svedok išli su u SUP i identifikovali ga, ali njega su isto veče pustili. Nestao je, a u aprilu se vratio u Sarajevo, pred početak pravog rata. Posle Dejtona se vratio, jer se jedno vreme krio u inostranstvu, novine su pisale da je došao zbog biznisa, uhapšen je i počelo je suđenje, iz trećeg pokušaja“, priseća se otac Jovan.
Kao čovek od poverenja, ubica je ubrzo postao komandnt Devete muslimanske brigade. Za zasluge, od Alije Izetbegovića dobio je pištolj sa posvetom. Ramiz nije doživeo presudu — kad je završeno iznošenje odbrane, ubijen je, mediji kažu u mafijaškom obračunu. Političar i novinar Fahrudin Radončić tvrdi da iza ubistva stoji SDA, stranka Alije Izetbegovića. Kao čoveka i sveštenika, našeg sagovornika pitamo da li je oprostio. Kaže da se danas reč ’oprostiti‘, mnogo lako koristi, posebno u politici. Idu levo-desno, i tobože praštaju, ja to ne bih tako lako koristio, kaže otac Jovan.
„Ovo je prva nedelja posta, mi ovde u crkvi jedni drugima prilazimo i kažemo, oprosti. Mi jedni drugima praštamo. Ali za 25 godina niko nije našao za shodno sa druge strane da pokaže trunku razumevanja, žalosti, želje da zatraži oproštaj. Ja mogu da kažem ’praštam ti‘, ali kome da kažem, kad onoga na drugoj strani to ne interesuje. Da ga zanima, pokazao bi neku želju. I taj Ramiz, ubijen je 15 godina kasnije, video je mene, brata, sestre, zeta, mogao je da nađe način, u čekaonici u sudu, mogao je da kaže neku reč, desilo se, nije bilo namerno, bila je takva atmosfera, uzavrela krv, mogao je da nađe reč opravdanja. Nije to uradio. Nikola Gardović je bio građanin Sarajeva, građanin BiH, niko iz grada, republike ili neke stranke nije došao i rekao — desilo se šta se desilo, možemo li da izvučemo neku pouku da naša pokolenja ne načine istu grešku“.
Pošto nikada nije naišao na razumevanje „druge strane“ naš sagovornik danas retko odlazi u Sarajevo, ne oseća se prijatno tamo. Dok je trajalo suđenje, prolazio je svojim omiljenim ulicama detinjstva i srećne mladosti, ali danas tamo više nema razumevanja, a nema ni Srba. Ne želi da ga gledaju popreko jer govori ekavicu, voleo bi da ponovo popije pivo posle ćevapa kod Ferhatovića, ali pivo se na Baščaršiji više ne služi.
Otac Jovan kaže da je najstrašnija činjenica da se posle rata ništa nije promenilo i da aktuelna priča o referendmu i Danu Republike Srpske, koji smeta državljanima BiH druge nacionalnosti, to savršeno oslikava.
„Njima je sasvim normalno da je prvi mart Dan nezavisnosti BiH, a to što je na taj dan ubijen Srbin, što je pala srpska krv i što dobar deo državljana BiH taj dan ne smatra praznikom jer ne može da se raduje, to im ne smeta. Taj referendum je trajao dva dana, 29. februara i 1. marta, ali rezultati nisu bili odmah, mogli su da uzmu drugi dan za praznik, ali to niko nije predložio. I dalje se insistira na tome da je kriv onaj drugi. Tuga mi je samo u tome što ne vidim neko rešenje za ubuduće u retorici koju malo-malo pa čujemo“, zaključuje otac Jovan.
Prošlo je 25 godina od ubistva Nikole Gardovića, život je otišao dalje. Jovanov brat Milan, mladoženja, danas je sveštenik u Malmeu, a Arsenije služi u Stokholmu. Naš sagovornik, otac Jovan, u Beogradu je dočekao da mu jedna ćerka diplomira, da se druga uda, da sin Nikola, koji nosi dedino ime, upiše treću godinu Bogoslovskog fakulteta, a nedavno je dobio i unuka. O događajima od 1. marta braća sve ređe pričaju, sami se bore sa svojim bolom.
Američki mediji javili su 1. marta 1992. da je u Sarajevu ubijen musliman. Da je bilo tako, na tom mestu bila bi ploča, neki trg sigurno bi nosio njegovo ime. Nikola danas svoje Sarajevo gleda sa Bara, sete ga se samo Srbi 1. marta. Zaslužio je spomen-ploču, kao građanin Sarajeva koji je umro, a nikoga ničim nije isprovocirao. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što se svakog popodneva molio za sve ljude sveta, za ljubav i mir.
