To u emisiji „Sputnjik intervju“ kaže ambasador Srbije u Unesku, Darko Tanasković, sa kojim smo razgovarali o tome kakva je situacija kad je reč o ponovnoj kandidaturi Kosova za prijem u članstvo u tu organizaciju, ali i o našoj poziciji u njoj i o stanju srpske baštine na Kosovu i Metohiji koja je na Uneskovoj listi.
Tek što ste došli u Beograd, dočekala Vas je vest da će Priština ove godine konkurisati za članstvo u Unesko, iako su upravo prištinski mediji objavili da je Kosovu sugerisano da to ne čini jer su slabe šanse…
— Mi sa mogućnošću ponavljanja zahteva živimo od kraja Generalne konferencije 2015, kada Kosovo nije primljeno i kada su najviši predstavnici Prištine izjavili da će pokušati ponovo.
Verujete li da će se ove godine opet „kandidovati“?
— Naravno da kada predsednik Kosova na svom nalogu na Tviteru i u dvema izjavama eksplicitno kaže da će Kosovo ove godine pokušati ponovo da postane članica Saveta Evrope i Uneska tome se mora posvetiti odgovarajuća pažnja i to jeste signal da se u Prištini o tome ozbiljno razmišlja.
Da li su istinite spekulacije da je Prištini iz zapadnih centara sugerisano da ipak ne konkuriše opet za Unesko?
— To je sasvim moguće imajući u vidu kakva je situacija u Unesku, a i u međunarodnoj zajednici. Posle tih medijskih saznanja, pojavili su se i napisi ljudi upućenih u proceduru i suštinu podnošenje zahteva za prijem u Unesko, gde se govori o tome kako bi trebalo još ispuniti određene preduslove kao što je, recimo, regulisanje pitanja zaštite kulturnih spomenika kroz određenu zakonodavnu regulativu i da bi Kosovo, u koordinaciji sa svojim saveznicima u međunarodnoj zajednici, trebalo bolje da pripremi svoj dosije prilikom zahteva za prijem. Drugim rečima, stvar je nejasna u onome segmentu da li će i kada će Kosovo to učiniti.
Od tog novembra 2015. dosta se toga promenilo na međunarodnoj sceni. Mislite li da sve to ide u korist poziciji Srbije u Unesku?
— Jeste, mnogo toga se izmenilo u međunarodnoj zajednici. Procesi su se ubrzali. Ima promena koje su i na nivou unutrašnje situacije u pojedinim značajnim zemljama gde dolazi do smene vlasti, gde će se i tokom ove godine održati izbori. U odnosu na sam Unesko, kao što su rekli neki od bitnih činilaca kao što su SAD, Velika Britanija, razmatra se kakav bi stav uopšte prema toj organizaciji u budućnosti uopšte trebalo zauzeti. Sve u svemu, uzburkala se međunarodna zajednica.
Koliko to ne ide naruku Prištini?
— To sigurno nije pogodan trenutak za ovakve kampanje, jer pojednostavljeno rečeno, većina zemalja ima druga posla, čak iako u načelu podržava članstvo Kosova u međunarodne organizacije i Unesko. Sasvim je sigurno da oni koji bi želeli taj zahtev da podnesu procenjuju da li bi bilo oportuno sa stanovišta ishoda ove godine podnositi zahtev.
Ukupno uzevši, usuđujem se reći da je situacija sada znatno komplikovanija, a pošto nisu uspeli ni onda kada je situacija za njih bila povoljnija, sigurno da ima razloga da se oni koji bi podneli zahtev dobro razmisle. Da dodam, prilikom podnošenja zahteva i vođenja kampanje pre dve godine predstavnici vlasti u Prištini su uglavnom odgovarali da znaju da će to 2017. godine biti znatno teže. Pored ostalog, a možda i pre svega, zbog toga što je ovo izborna godina u Unesku kada se bira generalni direktor Uneska, što je već jedna velika kampanja koju vodi više zemalja koje imaju svoje kandidate.
Da li bi eventualno učlanjenje samopriznatog Kosova u Unesko olakšalo Prištini da im se otvore vrata UN?
— Stvar je tu jasno određena. Ima tu nekih država koje su prvo postale članice Uneska, pa potom UN. Ustav Uneska dozvoljava da članice Uneska budu i zemlje koje nisu članice UN, mada je to vrlo redak slučaj. U tom slučaju je potrebno da za njih glasa dve trećine članova Generalne konferencije prisutnih na zasedanju. I to je taj kanal kojim i Kosovo želi da uđe u Unesko kao jednu od najznačajnijih međunarodnih organizacija. Za nas Kosovo nije suverena država i za veliki broj država, skoro 90, Kosovo to nije. Ali moramo se suočiti sa realnošću da većina članica Uneska priznaje Kosovo, oko 110 država od 195. I kada bi ušlo u Unesko, to bi bila određena potvrda državnosti na nivou Uneska, što naravno ne prejudicira odnos prema Kosovu u UN, ali jeste signal koji nama nikako ne bi odgovarao.
Koliko obično pre procedure u Unesku krenu lobiranja, kako ona praktično izgledaju, da li se to oseća u radu organizacije?
— Kako da ne. To onda prožme ukupnu delatnost Uneska i na formalnom i neformalnom planu. Od sednica na kojima se iznose stavovi, do ciljanog posećivanja širokog kruga delegacija, ubeđivanja u sopstvene stavove, u ispravnost stavova onoga koga podržavaš. Organizuju se prijemi, večere na bilateralnom, multilateralnom nivou, posećuju se delagacije sa odgovarajućom dokumentacijom, argumentacijom i to je jedna živa aktivnost koja je vidljiva i koja se naravno prati i obično se zahuktava pred zasedanja Izvršnog saveta, što je u oktobru mesecu, i traje do zasedanja Generalne konferencije u novembru. To je taj intenzitet lobiranja za bilo koju tačku, pa i za ovu.
Mogu li i predstavnici Prištine direktno da lobiraju u Parizu pošto nisu članovi?
— Razlika je u tome što, iako se takozvani ambasador Kosova u Francuskoj povremeno pojavljuje u Unesku i posećuje delegacije koje žele da ga prime, samo Kosovo ne može mnogo aktivno da učestvuje u lobiranju unutar Uneska, pa to preuzimaju države koje ga podržavaju.
Jel počela ta diplomatska borba za učlanjenje Kosova?
— Za sada nema nikakvog intenzivnijeg lobiranja, još je rano. Ima samo ispitivanja terena, preliminarnih razgovora o tome kako bi se gledalo na podnošenje zahteva. Ali jedno je delatnost u okviru Uneska, a drugo ukupni nastup u međunarodnoj zajednici. Kada je reč o Kosovu i zahtevu, kada već u iskustvu imamo jednu kampanju i njen ishod, to pitanje je izdignuto na mnogo viši nivo u međunarodnoj zajednici. I odluke će se, ako ih bude, uvek donositi na visokom i najvišem političkom nivou u državama i zbog toga je veoma značajna aktivnost koja se odvija u prestonicama država članica UN.
Kako se sva ta situacija odražava na zaštitu naše baštine na Kosovu i Metohiji. Kakav je njen status u Unesku?
— U pogledu statusa naše baštine na KiM, u dokumentima Uneska u našoj javnosti vlada velika zbrka pošto se uglavnom ne zna kakvo je pravo stanje stvari i zato je dobra prilika da to sada kažem jer ako se ne zna tačno o čemu je reč, spekulacije mogu da imaju negativne posledice na javno mnenje. Naši spomenici na KiM koji su na listi svetske baštine u opasnosti, jesu četiri naša sakralna objekata, crkve, manastiri, oni se vode pod zaglavljem gledano inventarski pod Srbijom. A onda stoji tačno ovako: srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija). Znači, ne govori se o tome da su to srpski kulturni spomenici na Kosovu, već se kroz zagradu podrazumeva da se oni nalaze na teritoriji Srbije.
Koliko nam je to dobra pozicija?
— To je svakako formulacija koja nama odgovara i ona je tu zato što je Srbija država koja je te spomenike upisala. I to se ne može promeniti sem odlukom Komiteta za svetsku kulturu, a takva odluka bi se mogla doneti lakše ukoliko bi Kosovo bilo članica Uneska. Hipotetički gledano, ukoliko bi, a nadamo se da neće, Kosovo postalo članica Uneska, nova situacija bi bila stvorena utoliko što bi, logično, to bilo tretirano isključivo kao kulturna baština na teritoriji Kosova, jer bi Kosovo bilo država-članica. Onda bi sigurno postojao zahtev da se ime „Srbija“ tu izbriše pošto se ne može nalaziti kulturno nasleđe na teritoriji dve države-članice u isto vreme. Osnovano se nadam da u takvu situaciju nećemo ni doći.
Kakva je je naša mogućnost da mi brinemo o našim dobrima na Kosovu i Metohiji?
— Naravno, krajnje ograničena. Čim ne postoji fizički pristup naših stručnjaka tim dobrima ili aktivni radni pristup njima. Realno stanje tih dobara zavisi od onih koji imaju faktičku kontrolu nad teritorijom. To nije država Srbija, ali kroz međunarodne mehanizme nastoji da bude prisutna i da se onima koji trenutno vrše vlast na toj teritoriji dovoljno jasno i odlučno pokaže da moraju ispuniti minimum brige za tu spomeničku baštinu.
Oni bi bili spremni da to urade ukoliko bi se ta baština nekako mogla da ugradi u jedan nepostojeći veštački, sintetički kulturni identitet Kosova jer je na teritoriji Kosova, pa bi otpadao onaj atribut „srpski“, pa bi se pojavilo pravoslavni, pa hrišćanski, pa vizantijski. To je jedan od projekata te samoproglašene države koja zapravo nema nikakvu vlastitu kulturnu baštinu takve konzistentnosti.
U kojoj meri ste zbog svega uspevali da se bavite onim poslom koji se suštinski odnosi na rad u Unesku, organizaciji UN za obrazovanje, nauku, kulturu?
— Mi smo razapeti između iznuđenog delovanja na ovom čisto političkom pitanju i delovanja u oblastima koje su deo izvornog mandata ove organizacije. Prošle godine kada pitanje Kosova nije bilo na dnevnom redu Srbija je postala član Izvršnog saveta Uneska. Ja sam kao predstavnik Srbije postao predsednik Komiteta za nevladine partnere Uneska. Uspeli smo da upišemo zajedno sa BiH, Hrvatskom i Crnom Gorom, stećke na listu svetske baštine, što nije bio lak zadatak. Vidljivost naše delegacije, kako se to popularno kaže, porasla je i uloga Srbije se približava onom što je nekada bila i što bi trebalo da bude.
Šta bi u budućnosti još moglo da dospe na listu baštine a na čemu se trenutno radi?
— Na spisku potencijalnih nominacija za listu baštine je više stavki. U ovom trenutku je najaktuelniji upis manastira Studenice, baš nosim materijal vezan za tu nominaciju. Tu su i neke prekogranične nominacije u vezi sa zaštitom eko-sistema Mura, Drava, Dunav. Ponašanjem Hrvatske je blokiran proces, ali ćemo mi pokušati da upišemo svoj deo tog jedinstvenog bio-rezervata. Zatim mogu pomenuti kolo koje je na dnevnom redu na Komitetu za nematerijalno kulturno nasleđe. Razgovara se vrlo ozbiljno o nominaciji gusala kao našeg nacionalnog folklornog instrumenta u bliskoj budućnosti…
