Reditelj za koga je svojevremeno Luis Bunjuel kazao da je najbolji, Španac Karlos Saura, uveličao je svojim dolaskom izdanje 45. Festa koji je svečano otvoren sinoć u Centru Sava. Impresioniran slikom velike sale ispunjene do poslednjeg mesta, i publikom koja razume u film i poštuje ga, Saura nije krio zadovoljstvo što je u Beograd došao i po dva velika priznanja — nagradu „Beogradski pobednik“, koja mu je uručena na svečanom otvaranju Festa, i Zlatni pečat Kinoteke, koji će mu biti dodeljen danas posle podne u zdanju u Uzun Mirkovoj ulici.
Između ove dve svečanosti, autor filmova „Lov“, „Ai Karmela“, „Karmen“, čuvene trilogije „Flamenko“, „Tango“, i „Fado“, kao i poslednjeg „Hota de Saura“ koji se može videti na Festu, za Sputnjik otkriva da ni posle 40 filmova ne namerava da se zaustavi i raskine savez sa kamerom.
— Zaustaviti se znači umreti. Zbog toga nikada ne treba stati. Uživam u poslu kojim se bavim i mislim da je važno da čovek, dok god je živ, bude aktivan. Ne priznajem penziju, ona je za ljude koji se bave nekim teškim, fizičkim poslom, za rudare, ali ne i za moj posao koji mi donosi zadovoljstvo. Često mi se dešavalo da dugo ne idem na odmor, jednostavno nisam osećao potrebu.
Karijeru ste počeli sa politički angažovanim filmovima, radili ste u Frankovo doba, ali ipak glavni tok vaše filmske biografije čine muzički filmovi. Da li je slučajno došlo do tog zaokreta?
— U frankizmu se praktično nije govorilo o ratu. U vreme španskog građanskog rata nije bilo dozvoljeno govoriti o ratu, umesto toga se govorilo o nekim nevažnim stvarima. Tada, zbog cenzure, nisam ni mogao da snimim neke filmove koje sam hteo, ali sam pisao i objavio „Ono svetlo“, neku vrstu priče — poluromana, gde sam ispričao sve ono što sam želeo da snimim.
Da li ćete deo iskustva iz tog vremena uneti i u film „Gernika“ koji upravo radite, a u kojem jednu od uloga tumači Antonio Banderas?
— Što se tiče „Gernike“, to je potpuno druga priča. Jeste da se događa u to vreme španskog građanskog rata i on se pominje, ali je ta priča ispričana na drugi način. Naravno, ta paralela stoji, utoliko pre što su to Italijani i Nemci koji su to učinili iskoristili kao primer za ono šta može da se desi u Španiji. Dakle, oni su bombardovali grad Gerniku da bi pokazali šta može da se dogodi u Španiji. Kažu da se prvi put u istoriji dogodilo da jedan grad bude potpuno uništen u borbi.
Radili ste Lorkinu „Krvavu svadbu“, Pikaso je u znak protesta naslikao „Gerniku“… Da li su slučajno u fokusu vaše pažnje umetnici koji su pružili otpor represiji, i da li je, po vašem mišljenju, umetnost zapravo pružanje otpora nasilju?
— To zavisi od vremena, od epohe. U Frankovo vreme su svi umetnici želeli su da menjaju politički sistem, ne samo ja. Mi smo se, zapravo, borili za slobodu. Danas to nije slučaj, postoji sloboda izraza i više se umetnost ne bori protiv toga.
Gledali se sinoć film „Na mlečnom putu“ našeg reditelja Emira Kusturice. Kakvi su vaši utisci, šta mislite o Kusturičinom filmskom rukopisu?
— Veoma zanimljiv i veoma kreativan film. Učinilo mi se da je možda predugačak, da ima previše detalja. Postoje u njemu izuzetni trenuci, i moj konačni utisak je da je to jedan veoma interesantan film. Emira Kusturicu ne poznajem lično, ali verujem da je isti kao i njegov film — prepun detalja i ekspresivan.