Naša je obaveza da kažemo ono što smo saznali i utvrdili tokom obdukcije, ističe Stanković gostujući u emisiji „Sputnjik intervju“. Kad je reč o Ramušu Haradinaju, navodi primer vozača opštine Peć kog je obdukovao 25. avgusta 1998. a za čiju smrt sumnjiče Haradinaja i njegove ljude. Istovremeno, podseća da je radio i obdukcije Albanaca stradalih u Klinčini i da je bio svedok-ekspert na suđenju u Kraljevu protiv dobrovoljaca iz Srbije, kao i ekspert u slučaju „Hladnjača“, o čemu je svedočio u Hagu, ali i u postupku protiv Nasera Orića u Sarajevu.
„Zašto da ne, išao bih i u Francusku. Strah kod mene ne postoji, jer ako želimo da dođemo do istine, a kao kukavice se krijemo iza raznih razloga, onda nismo dostojni dužnosti koju obavljamo“, navodi Stanković. Iznenađen je što niko od predstavnika državnih organa Srbije nije već u Francuskoj i nije već predočio saznanja i dokaze koje posedujemo. Jedna državna delegacija sa stručnjacima bi trebalo već da bude u Francuskoj, i kada se odlučuje da li će Ramuš biti izručen Srbiji“, smatra Stanković.
— Ja bih se odazvao tom pozivu, ali postoje i drugi ljudi koji su radili i rešavali te slučajeve nasilja u periodu 1998-99. Istragu povodom ubistva tog vozača je radio sudija Gojković, koji sada živi u Leskovcu. Pa imate advokata Petronijevića, koji je bio sudija okružnog suda u Peći i koji ima velika saznanja o tome šta se dešavalo, a to je teritorija Ramuša Haradinaja. I to je još čovek koji je dobro pravnički potkovan, jedan od naših najboljih advokata. Imate i lekare koji su radili te obdukcije i ljude koji su bili na tom prostoru. Veoma dobre podatke ima, recimo, Zoran Mijatović, koji je predao tu dokumentaciju BIA.
Bili ste predsednik Komiteta za prikupljanje podataka o povredama međunarodnog humanitarnog prava. Gde su, prema podacima tog Komiteta, vršeni najteži zločini na Kosmetu?
— Komitet je osnovao Savet ministara državne zajednice SCG 1992-93. Svi podaci nadležnih državnih organa su bili prikupljeni i stavljeni u proceduru dok nije došlo do Kumanovskog sporazuma i povlačenja oružanih snaga Srbije sa prostora KiM, i tom prilikom povučena je i ta dokumentacija. Neki dokumenati su ostali, kao što su obduktivni zapisi u Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Prištini, ali dobar deo te prikupljene dokumentacije je kasnije predat Haškom tribunalu od strane BIA, Komiteta za prikupljanje podataka, a posle 5. oktobra kada je ministar pravde bio Vladan Batić on je sve te izveštaje poslao u Haški tribunal.
Gde su se dešavali najteži zločini? Na celoj teritoriji KiM gde su bili oružani sukobi. Da li je najveći zločin ubiti jednog komandira policije kao što je to bio Srđan Perović, oteti ga prvo pa ga ubiti na veoma svirep način? Ili je to ubistvo Albanki koje su samo bile lojalni građani Srbije. Ili je to zločin kao što je otmica poznatog hirurga Tomanovića, kome se gubi svaki trag nakon što je otet i odveden u nepoznatom pravcu.
U vezi sa slučajem Haradinaj, Srbija ga traži za zločine koji nisu obuhvaćeni procesom u Haškom tribunalu. Vi ste naveli neke od tih zločina, između ostalog i nad nealbancima.
— Nakon povlačenja bezbednosnih struktura Srbije sa KiM došlo je do pogroma u pojedinim sredinama u kome su stradali pre svega civili. Ali imajući u vidu da su na tom prostoru kasnije celokupnu vlast obavljali ljudi iz Prištine, nije bilo moguće tražiti i pronaći te grobnice. Očekivalo se mnogo od Haškog tribunala i drugih međunarodnih institucija da će da otkriju te lokacije, bilo je i nekih dojava. Međutim, u situaciji kada se videlo da ljudi koji su pristali da svedoče ili su ukazivali na određene ljude koji su činili te zločine nestaju, bivaju ubijeni ili izvršavaju samoubistvo iz Haškog tribunala kažu — eto, nemamo dokaze.
Naša država tvrdi da postoje svedoci koji su spremni da potvrde da je i sam Haradinaj, ne samo po komandnoj odgovornosti nego i lično vršio neke zločine.
— To je tačno. Dokazi koje je država prikupila nalaze se u državnoj dokumentaciji i sada te dokaze treba predočiti pred nadležnim sudom. A zbog situacije koja je bila u prethodnom periodu sa svedocima imena tih ljudi se kriju da ih ne bi zadesila sudbina onih koji su pre toga imali ta i takva saznanja.
Rekli ste da su ljudi koji su činili najstrašnije zločine danas slobodni. Da li bi vas iznenadilo kada bi francuski sud odlučio da pusti Haradinaja?
— Već sam rekao da me to ne bi iznenadilo. Jedno je moj stav i želja da svi koji su učinili nasilje budu izvedeni pred lice pravde. Dosadašnja iskustva govore suprotno, kao i iskustvo vezano za Haški tribunal. Ja sam prikazao samo tri žrtve za koje su državni organi utvrdili ko ih je ubio. To su monstruozne fotografije, a mnogi su se zgražavali kako možemo to da prikažemo. Ali kako se osećala žena koja je na predelu zadnjice, donjih ekstremiteta, leđa, ruku imala takve krvne podlive od kojih je verovatno umrla, bez obzira na to što su kasnije registrovani projektili koji su razorili njenu lobanju? Koliko je to bilo brutalno nasilje? Pritom je reč o Albanki. Ja tu obdukciju nisam radio nego čovek koji je nastavnik na Medicinskom fakultetu u Prištini. Ta ista žena ima plastičnu kesu oko glave. Ili njena ćerka na kojoj su znaci silovanja toliko evidentni. Ili šta je preživeo taj Srđan Perović koji je bio otet i kasnije njegovo telo sa veoma teškim povredama ekshumirano dvadesetak kilometara od Peći. Vidite da dokazi postoje. A ako hoće da gaje takvog čoveka u svojoj sredini, neka gaje, jer će njegova agresivnost biti uperena i prema sopstvenom narodu.
Na koga mislite?
— Na te kao što su Naser Orić, Ramuš Haradinaj i drugi ljudi. To kažem Albancima i Bošnjacima, ali i Srbima koji su osuđivani.
Kako komentarišete informaciju o novih 57 optužnica protiv Srba na Kosovu. Ima li tome kraja? I da li je to čisto politička igra?
— Videli smo te apsurdne situacije u prošlosti gde su osuđivani ljudi po komandnoj odgovornosti kao što su generali vojske i policije Srbije, a nije osuđen čovek koji je bio njihov nadređeni, predsednik Srbije. Ne kažem da postoji odgovornost bivšeg predsednika Srbije, ali ne vidim kako to odgovaraju načelnik Generalštaba, komandant korpusa…
Selektivno. A selektivno odgovaraju i pre svega Srbi. Setimo se samo slučaja Gotovine i Markača.
Imali ste i Blaškića. Šta to ukazuje: ili su sudije neadekvatne ili pak postoje neki drugi uticaji o kojima možemo da pričamo. Nije primereno da neko bude toliko osuđen a nakon toga oslobođen. Sad kažu: Ramuš nije kriv. Pa hajde da dokažemo ili opovrgnemo optužnice protiv njega.
Šta očekujete u postupku protiv Nasera Orića?
— Imam obimnu dokumentaciju koji čine obdukcioni zapisi tela pronađenih u istočnoj Bosni, a kao posledica ubistava Nasera Orića i njegovih ljudi. U Sarajevo sam otišao u aprilu zbog komandira stanice policije u Bratuncu Miloševića, čije smo posmrtne ostatke ekshumirali u Sandićima pored Bratunca. Na telu smo našli povrede u vidu prostrelne rane i preloma kostiju lobanje, što ukazuje na to da je prvo pogođen projektilom a nakon toga udaren tupim predmetom. Sada drugi svedoci koji su prisustvovali događaju treba da to potvrde. Ako sud ima profesionalne časti, a ja se nadam da ima, onda će doneti neku presudu.
Svedočili ste i u postupku Ratku Mladiću.
— U Hagu sam bio osam-devet puta, od generala Krstića, zaključno sa Mladićem. Ispitivanje u slučaju Mladića trebalo je da traje sedam sati, a trajao je 16 i po sati. Ono što je moj upečatljiv utisak je činjenica da kada je oslobođen Naser Orić iz Haga rečeno je da ne postoje dokazi. Tužilac u slučaju Mladića pokušao je da me diskredituje vadeći obdukcioni zapisnik Kostadina Popovića, koji je za Božić 1993. zarobljen u Kravici i odveden u Srebrenicu, gde je ubijen na veoma surov način udarcima. Ljudi koji su prevodili sa srpskog na engleski pogrešno su preveli neki zaključak koji sam dao, i oni su to pokušali da iskoriste. Utvrđeno je da je prevod pogrešan, ali tako je na poseban način isplivalo da su imali te dokaze kad su sudili Naseru Oriću. Zašto ih nisu upotrebili? Zato što u Kravici nije ubijen na svirep način samo Kostadin Popović nego i njegov otac. To su dokazi koji će pre ili kasnije isplivati na površinu, pogotovo kad se otvore arhivi Haškog tribunala.
Predsednik ste Koordinacionog tela za jug Srbije. Na Kosovu se situacija zaoštrava. Da li se to na bilo koji način odražava na bezbednosnu situaciju na jugu Srbije?
— Imamo stabilnu bezbednosnu situaciju na jugu Srbije u dužem vremenskom periodu i predstavnike lokalne samouprave koji sarađuju sa državnim organima na rešavanju svih pitanja. Država Srbija finansira sve aktivnosti lokalnih samouprava, javnih preduzeća, prosvete, zdravstva… Te obaveze se ispunjavaju u punom obimu. Koordinaciono telo ima transferna sredstva iz svog budžeta u iznosu od 261 milion dinara koje dele lokalne samouprave Preševa, Bujanovca i Medveđe. Za ovu godinu taj budžet je povećan za pet miliona. Iz sredstava Koordinacionog tela stipendirano je 415 srednjoškolaca, 30 studenata, podeljen je besplatni školski pribor za polaznike i učenike prvog razreda osnovne škole i niz drugih aktivnosti. To je normalan tok, i nema indicija da napetost sa Kosova može da se prelije na ovaj prostor.
