Portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov izjavio je da treba ažurirati informacije o stavovima Rusije i SAD da bi se govorilo o produženju Sporazuma o smanjenju i ograničavanju strateškog ofanzivnog naoružanja (START). Iako u Beloj kući to nisu komentarisali, mediji su ranije saopštili da je američki predsednik Donald Tramp u telefonskom razgovoru sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom nazvao sporazum START 3 nesrećnim i postignutim u korist Rusije.
Podsećanja radi, sporazum START 3 potpisali su predsednici Rusije i SAD 8. aprila 2010. godine u Pragu, a stupio je na snagu nakon ratifikacije Državne dume i Kongresa 5. februara 2011. godine. Sporazum predviđa smanjenje strateških nosača interkontinentalnih balističkih raketa i teških bombardera sa obe strane do 700 jedinica i do 1.500 nuklearnih bojevih glava na njima.
Međutim, kako objašnjava vojni analitičar Andrej Mlakar, ukrajinska kriza praktično je sporazum stavila van snage i on nikada nije bio primenjen. Ono što se Sjedinjenim Državama nije dopadalo jeste to što je Rusija bila u prednosti po broju nuklearnih glava i balističkih raketa, dok su SAD malo zaostajale, pre svega jer su određeni broj nuklearnih podmornica konvertovale u nosače krstarećih raketa po doktrini pomorske moći za 21 vek.
„Krajnji cilj je da se nuklearne bojeve glave na obe strane svedu na 1.500, umesto sadašnjih 3.000 do 3.500, koliko je dozvoljavao START 2. Sada verovatno Tramp želi da povrati prvenstvo moći u odnosu na Rusiju, pa čak nudi da obe strane imaju jednak broj atomskih glava, kako bi se napravila ravnoteža između dve sile“, smatra Mlakar.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da je poslednjih godina stvorena atmosfera opasne trke u naoružavanju, u kojoj se postavlja pitanje da li je došao trenutak da se podvuče crta i pronađe zajednički dogovor, koji bi za početak omogućio pun i dugotrajan život aktuelnog sporazuma u cilju globalne bezbednosti.
„Koliko god da se ograniči nuklearni potencijal, ostaje dovoljno nuklearnih bojevih glava za nanošenje fatalnih udaraca između strana u nekom zamišljenom nuklearnom sukobu, ali mnogo je važnija ona politička podloga koja, ako dođe do pregovora Moskve i Vašingtona, pokazuje da žele saradnju, iako i jedni i drugi simbolično drže prst na nuklearnom okidaču“, kaže Radić.
Kako kaže, svaka strana ima svoj pogled na mirovni sporazum, pa su naravno iz američkog ugla Rusi u prednosti, dok bi Rusi opet mogli da kažu drugačije, s obzirom na to da ima dosta kritičkih pitanja o tome ko je sačuvao svoj primarni potencijal. Međutim, dodaje Radić, dosadašnja iskustva iz dokumenata koja su ograničavala nuklearno naoružanje pokazuju da Vašington ipak spretno vodio pregovore i u vreme Sovjetskog Saveza i za vreme Ruske Federacije.
„Bivši Sovjetski Savez je prihvatio sporazum po kome sa bombardera ’Tupoljev 22-M“ uklanja mogućnost dopune gorivom tokom leta, pa oni zbog ograničenog radijusa imaju ograničeno dejstvo. Sa druge strane, i najmanji američki borbeni avion može da nosi nuklearnu bombu i može da se dopunjava gorivom tokom leta“, objašnjava Radić.
Prema njegovim rečima, ono što će po svoj prilici biti predmet vrlo ozbiljnih diskusija Moskve i Vašingtona jeste problem protivraketnog štita koji su Amerikanci instalirali.
„Raketni lanseri koji se koriste u protivraketonom štitu bazirani su na mornaričkoj tehnologiji, koja omogućava da se koriste za lansiranje raketa za protivvazdušnu odbranu, ali i za krstareće rakete. Kada takav lanser postavite u Rumuniji, onda je tehnički tačno reći da je on namenjen za protivraketnu odranu, ali takođe u roku od nekoliko sati možete iskrcati i krstareće rakete koje mogu da se lansiraju iz takvog uređaja, i to predstavlja ogromno iskušenje za poverenje između dve velike sile“, napominje Radić.
Vojni analitičar Andrej Mlakar za Sputnjik podseća da su prethodni sporazumi, START 1 i 2 smanjili količinu strateškog nuklearnog naoružanja, međutim, SAD su se 2001. godine jednostrano povukle iz sporazuma START 2, a Amerikanci su nastavili da razvijaju svoje nuklearno naoružanje. Kako kaže, ni Rusi nisu ostali bez odgovora.
Danas, objašnjava Mlakar, problem za SAD više nije toliko Rusija koliko Kina, koja je veliki broj balističkih raketa rasporedila u zonu oko ruske granice, ne da bi ugrozila Rusiju, već da bi u slučaju potencijalnog sukoba lakše zauzela zonu odakle bi mogla da gađa severne delove SAD. Tu je, dodaje on, i Severna Koreja i njen nuklearni potencijal.
„Težište atomskog rivaliteta se polako pomera sa Evrope na Pacifik i to je zaokret o kojem je Tramp govorio. Međutim, da bi to ostvario, pre svega mora rešiti sporazume sa Rusijom. Ako se nađe rešenje i postavi pat pozicija u broju atomskih bojevih glava, količini balističkih raketa, gde Rusija sada nesumnjivo ima prednost u odnosu na SAD, ostaje da se vidi šta će se dalje dešavati i kako će Tramp realizovati svoju zamisao“, ističe Mlakar.
Podsećanja radi, prvi sporazum START potpisan je 31. jula 1991. na samitu u Moskvi između tadašnjeg predsednika SSSR-a Mihail Gorbačova i američkog predsednika Džordž Buša, a stupio na snagu 5. decembra 1994. godine. Ovo je bio prvi dokument ove vrste između Sovjetskog Saveza i SAD sa ciljem da se osigura paritet između dve strane, a nuklearni potencijal ovih zemalja trebalo je da bude manji za 30 odsto. Ovaj sporazum na snazi je bio punih 15 godina.
