Fenomen Jokić: Kako je Srbin „zakucao“ Ameriku

Sve što je ovaj momak radio do sada mnogo liči na neku jeftinu pričicu iz holivudskih niskobudžetnih filmova, gde je glavni junak mali debeljuca, koji, eto, voli da se igra košarke, jede 100 grama čokolade na klupi u vreme tajm-auta, a onda pogocima jednom rukom, pa šutevima iz daljine i neverovatnim dodavanjima postaje pravi heroj svog koledž tima i glavni „baja“ u gradu. Lepa priča, ali je postojala samo na filmu. Do pojave Nikole Jokića!

Kako drugačije objasniti da je sa svojih 18 došao u Mega Vizuru, i po rečima menadžera Miška Ražnatovića, nije mogao da uradi nijedan jedini sklek?! Da je imao 20 kg viška, pio dva litra koka-kole dnevno, a već danas, u bukvalnom smislu, deli košarkaške lekcije širom SAD? U ligi u kojoj dominiraju igračine poput Stivena Karija, Dvejna Vejda, Karmela Entonija, Rasela Vestbruka, koji od svoje pete godine „jure na koš“, nema dana da se ne analizira i ne hvali umeće Nikole Jokića. Nema dana da se ne izmišljaju nadimci i superlativi kako bi se opisala njegova igra. I opet, kao da nedostaju prave reči za to. Kao da fali pridev koji bi to najbolje opisao.

Zaista nije lako opisati igrača koji premašuje očekivanja stratega, navijača, analitičara i komentatora, a verovatno i svoja sopstvena. Nije lako opisati nekoga koga ne možete uporediti ni sa kim.

Često ga zovu Medžik (Džonson), zbog neverovatnih asistencija, koje je legendarni igrač Lejkersa delio saigračima. Ali Medžik je bio plejmejker. Nikola je centar. Kažu i da je novi Dirk Novicki (po mnogima najbolji evropski igrač u En-Bi-Eju svih vremena), ali Nikola je ga je već nadmašio, upoređujući bar njihove ruki sezone. A nešto se i ne sećamo Dirkovih lucidnih dodavanja, kakva Nikola ima na maltene svakom meču.

Kako opisati nekoga ko je visok 208 cm, ima 115 kilograma, a ume da dribla, provlači loptu kroz noge, dodaje bez gledanja iza leđa kao Džejson Kid, ili o parket poput Stiva Neša? Nekog ko pogađa horog kao Karim Abdul Džabar, a skače kao Tim Dankan? Nekog ko igra i licem i leđima okrenut ka košu, ko je savršen na postu, ko pogađa jednom rukom, šutira na prvom koraku, odigrava iz odbojke i ne troši lopte?

Kako opisati i s kim uporediti nekoga ko je u januaru mesecu, u kojem je zbog povrede propustio 3 meča, a odigrao 11, imao sledeću statistiku: 23,9 poena po meču, 11,1 skok, 4,8 asistencija, kao i 1,1 ukradenu loptu i 1,3 blokade, za odigranih svega 30,6 minuta po meču?

Zato i ne čudi što je cela En-Bi-Ej liga poludela za Nikolom.

Ako pokušamo da ga s nekim uporedimo, videćemo da je, recimo, najbolji mesec Peđe Stojakovića bio februar 2004. godine, kada je ubacivao 26,8 poena po meču, hvatao 6,7 lopti, imao 2,3 asistencije, 1,2 ukradene lopte i 0,2 blokade po meču, ali je on tada igrao svoju 6. sezonu u En-Bi-Eju, imao 27 godina i na parketu provodio 41,1 minut! Ovo jasno pokazuje koliko je veliko i nestvarno ono što Jokić danas radi u svojoj dvadeset i prvoj godini.

Ali filmska priča dosadašnje Nikoline karijere se tu ne završava. Pomeranje granice je nastavljeno i u februaru. On u ovom mesecu puni statističke kolone neverovatnim brojkama — čak 28,8 poena, 8,4 skoka i 6 asistencija po meču. A posebnu draž daju procenti uspešnosti „somborskog ponosa“. Tabela sve govori.

Teško je neko mogao da očekuje da ijedan evropski košarkaš može da stane rame uz rame sa velikanima En-Bi-Eja kakvi si bili Majkl Džordan, Kobi Brajant, Lebron Džejms… A Nikola je nedavno postao jedan od osmorice koji su pre 22. godine postigli 40. poena na meču! Uz to je imao i 9 skokova i 5 asistencija!

Koliko su njegove partije retka pojava govori podatak da su u njegovim godinama samo četvorica igrača u istoriji uspela da postignu tripl-dabl učinak. I to kakvih igrača. Džej Vilijams, Lamar Odom, Majkl Džordan i Lebron Džejms. Od 4. februara peto ime na večitoj listi je — Nikola Jokić! Na meču protiv Milvokija on je upisao 20 poena, 13 skokova i 11 asistencija.

Ali nisu samo brojke ono što ga čini posebnim i izuzetnim. Niti je previše visok, niti jak, niti skočan, ali košarku „oseća“ bolje od svih. Momak koji sve svoje fizičke nedostatke nadomešta posebnom igračkom inteligencijom i jednostavnošću. Čovek koji svoje saigrače čini boljim. Koji svoj tim čini jačim i lepršavijim. On je neko ko ne juri sve one silne brojke već na prvom mestu voli da se igra između dva obruča. Da uživa u svakom minutu na terenu, da se smeje i da pobeđuje. A to radi najbolje. To je ono što nema gde da se nauči, sa time se košarkaš jednostavno rodi. A takav se rađa retko…

Magično, neverovatno, neviđeno, savršeno, inteligentno… Sve te reči kao da gube vrednost kad se stave pored imena Nikole Jokića. Nekako se čini da nijedna ne opisuje sav talenat koji Nikola poseduje. Ili ipak, možda tek tada dobiju svoje pravo značenje i pun sjaj…

I da ne zabravimo… Najbolje od svega je što je ovo samo početak jednog filma, koji tek treba da doživi kulminaciju.

Srećno, Nikola Jokiću!