Da li su izuzetni pojedinci, čija su blistava naučna otkrića ili izvanredni umetnički dometi unapredili život celog čovečanstva, sveci ili grešnici? Sudbina im je podarila ogroman talenat i genijalnost, ali im je donela i brojne nedaće, iskušenja, lične tragedije i sklonost padu. Sanja Domazet napisala je knjigu posvećenu tim „božanstvenim bezbožnicima“, među kojima su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Milorad Pavić, Marina Abramović, Merilin Monro, Rudolf Nurejev, Robert Fišer i mnogi drugi.
Koji Vam je bio kriterijum za odabir ličnosti o kojima ćete pisati?
— Kriterijum je bio moj lični, to su ličnosti koje su obogatile moju poetičku memoriju, promenile moj život i mene kao ličnost, pokazale mi nove dimenzije. To su potpuno različiti ljudi, od Ane Ahmatove do Amedea Modiljanija, od Bili Holidej do Marije Kalas.
Među njima je i čuvena novinarka Orijana Falači.
— Orijana Falači je uspela da intervjuiše sve svetske političare osim Tita. Bila je veličanstvena, jer je uvek govorila istinu. Usred Firence je govorila Italijanima da su svi redom bili skloni fašizmu i da je u Firenci bilo veoma malo pripadnika Pokreta otpora, njen otac je bio jedan od retkih. Ona je kao devojčica u kikama prenosila poruke partizanima, a u korpama, među glavicama kupusa — bombe. Orijana Falači je još pre mnogo godina govorila o tome da je Evropa umorna i da će imati ogroman problem sa ekstremnim islamom. Govorila je o tome da Evropa nema snage, da se umorila, da više nema ideja. I sve se to pokazalo kao tačno.
Jedna od ličnosti o kojima pišete u ovoj knjizi je i ruski predsednik Vladimir Putin. On nije umetnik, nego političar i ličnost koja obeležava početak 21. veka. Kako se on našao u ovom izboru?
— Moj kriterijum za svaku od ovih ličnosti bio je, zapravo, njihov značaj, bez obzira na to čime su se bavili. Reč je o njihovoj amblematičnosti, predestiniranosti od samog rođenja. Putin je jedini političar među ovim ličnostima, ali u eseju o njemu nema ni govora o politici. Pisala sam o njegovom detinjstvu, o opsadi Lenjingrada, o trenutku kada mu je preminuo jedan od dva starija brata, koja Vladimir Putin nikada nije upoznao. Putinov otac je sa telom punim šrapnela, koje je nosio do kraja života, došao kući 1943. godine, zatekavši ženu na izdisaju, u trenutku kada su je iznosili iz kuće. Saopštili su mu da mu je supruga na samom kraju, ali je on uporno zahtevao da je vrate u stan. Narednih nekoliko meseci je negovao ženu, molio je da preživi, da trepne, govorio joj da će se život nastaviti, da će biti još dece. I bilo je još dece! To je Vladimir Putin. Smatrala sam da neko sa takvom životnom pričom treba da se nađe u ovoj knjizi.
Da li Vas je rad na knjizi podstakao da razmišljate ne samo o strukturi ličnosti velikih ljudi nego i o sveukupnom smislu ljudskog života?
— To su sve ljudi strasti i ova knjiga je, zapravo, odgovor na jedno mlako, ravnodušno vreme, bez velikih uzleta, vreme u kojem trenutno živimo. Želela sam da pokažem da su među nama bili i da postoje ljudi koji su imali veliku misiju, koji su smatrali da se treba žrtvovati, da je život mala cena za nešto što se voli. Htela sam, zapravo, da pokažem da naš život ima smisla ukoliko postoje stvari i ljudi koje volimo više nego sebe. Mislim da je sreća ovih ljudi bila vezana, prvenstveno, za njihov rad.
Jedna od ličnosti o kojoj ste pisali sa posebnom strašću bio je, čini mi se, Danilo Kiš.
— Imam poseban odnos prema Danilu Kišu, jer smatram da nije bilo dubljeg vernika od nevernika u njemu. Prestao je da veruje u boga onda kada mu je umrla majka, ali je bio čistiji i pravedniji od tolikih drugih koji su na verskim osećanjima pokušavali da steknu razne zasluge. Danilo Kiš se svojim knjigama iskupio za kompletan ateizam koji je, zapravo, bio najdublji teizam, jer je toliko voleo i poštovao ljude, literaturu i umetnost. Mislim da se srpska javnost nikada neće oprati od onoga što mu je učinjeno sramnim sudskim procesom povodom „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Njemu su bukvalno pojeli 10 ili 15 godina života.
Kiš se, zapravo, odlično uklapa u naslov „Božanstveni bezbožnici“. A da li su svi ovi ljudi o kojima ste pisali, prema Vašem mišljenju, miljenici boga ili božji otpadnici? Možemo li reći da su oni, bez obzira na sve lične padove, zapravo, bili srećniji od običnih ljudi?
— Da, naravno. Negde je Branko Miljković rekao da nesrećan čovek ne može biti pesnik. Oni su svi bukvalno padali na zemlju. Koko Šanel je, na primer, rođena tako što je majka krenula da traži oca, pa se porodila na sred livade, dok je Rudolf Nurejev rođen u vozu, dok su vagoni jurili punom brzinom Transsibirskom železnicom. Šta je on, dakle, mogao da postane osim čovek koji se bori protiv zemljine teže? Sigurna sam da oni jesu bili srećni, iako su mnogi od njih to platili ličnom srećom. Stojim iza toga da život jeste mala cena za uživanje koje su ovi ljudi pronalazili baveći se svim tim svojim neverovatnim životnim poduhvatima.
