Put u Persiju: Vašington već ima plan invazije na Iran

Odnosi SAD i Irana nalaze se u najgoroj fazi u poslednjih nekoliko godina. Sve ovo se, u neku ruku, moglo i očekivati ako se uzmu u obzir predizborne izjave Donalda Trampa koji se redovno obrušavao na Iran oštrim kritikama. Mnogi su mislili da se radi o običnoj predizbornoj retorici s ciljem da se pridobije moćni jevrejski lobi, koji je jasno bio na strani njegove protivkandidatkinje Hilari Klinton. Međutim, poslednjih dana događaji se ubrzano nižu: prvo zabrana ulaska izbeglicama u SAD iz jednog broja država islamskog sveta, uključujući Iran, zatim iransko uspešno testiranje balističke rakete bez bojevih glava, koje je, uzgred, izvođeno i prethodnih godina ali se tome nije pridavao toliki medijski značaj. To je poslužilo kao povod da se Amerika vrati starom dobrom receptu za vršenje pritiska — uvođenju sankcija protiv niza fizičkih i pravnih lica iz Irana, povezanih sa iranskim nuklearnim programom i naoružavanjem palestinskog Hamasa. U Senatu je podnet dokument kojim se predsedniku daju ovlašćenja i za korišćenje vojske protiv Irana, dok je šef Pentagona nazvao Iran sponzorom terorizma, a Donald Tramp čak — terorističkom državom.

„Iran nas uopšte ne poštuje. To je teroristička država broj jedan. Oni svuda šalju novac i oružje. To (proširenje spiska sankcija) je samo početak“, izjavio je u ponedeljak Donald Tramp u intervjuu za „Foks njuz“.

Američkom predsedniku je zasmetao i porast uticaja Irana u Iraku.

„Iran brzo guta sve više i više Iraka, čak i nakon što su SAD potrošile tamo tri biliona dolara. To je odavno jasno!“, napisao je Tramp na Tviteru.

U svoj toj histeriji, mediji su se preko noći prisetili referata Instituta Brukings, analitičkih centara iz Vašingtona koji ima najveći uticaj na državnu politiku SAD, iz juna 2009. godine pod nazivom „Put u Persiju. Varijante nove američke strategije“, što je odmah pokrenulo spekulacije da je na vidiku scenario invazije na Iran.

Kako se predviđa u dokumentu, svaka vojna operacija protiv Irana će verovatno biti veoma nepopularna u čitavom svetu te će biti potreban odgovarajući međunarodni kontekst — kako za osiguranje materijalno-tehničke podrške operaciji tako i za neutralisanje reakcije Irana. A najbolji način da se međunarodna osuda svede na minimum i osigura maksimalna podrška jeste — naneti udar samo kad bude postojalo većinsko mišljenje da je Irancima bio ponuđen odličan sporazum, koji su oni odbili.

„On bi trebalo da bude toliko dobar da ga je mogao odbiti samo režim koji je odlučio da se domogne nuklearnog oružja, i to s lošim namerama. U takvoj situaciji Sjedinjene Države (ili Izrael) mogu predstaviti operaciju kao nešto što je nažalost potrebno, a ne kao nešto čemu se pribegava iz obesti. U svakom slučaju, jedan broj članova međunarodne zajednice će doći do zaključka da su Iranci ’sami navukli bedu na vrat‘ odbijanjem odličnog sporazuma“, navodi se u tekstu.

Podsetimo, poslednjih dana Tramp uporno dokazuje da je sporazum sa Iranom bio dobar za Teheran, a „katastrofalan za Izrael“. Tvrdi da su pregovori loše vođeni, a da se sam sporazum slabo realizuje. Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Majkl Flin smatra da se agresivno „ponašanje (Irana) nastavlja bez obzira što je Obama predložio dogovor krajnje povoljan za Iran“. U javnosti se predstavlja kao da je administracija Baraka Obama dala neverovatan poklon Iranu — ponudu koja se ne može odbiti — a kako se uprkos tome on ne poštuje i ne preostaje ništa drugo osim da se uzme oružje u ruke.

U dokumentu posebno mesto zauzima Rusija, čije se ponašanje posmatra u širem svetlu, a u tom kontekstu se pominje i Balkan.

„Iako Rusi zasigurno profitiraju od odnosa sa Teheranom, oni su više puta izjavili da Iranu ne treba dozvoliti da razvije sposobnost obogaćivanja urana i privatno su pokazali spremnost da sarađuju sa Sjedinjenim Američkim Državama kad je reč o Iranu u zamenu za američke koncesije na drugim poljima — verovatno na pitanjima od većeg značaja za Moskvu, kao što su raketna odbrana, Gruzija, Čečenija, Belorusija, Bosna, Kosovo, i/ili Ukrajina. Stiven Pajfer sa Intituta Brukings je predložio kompromis koji bi SAD lako mogle da učine, a to je da uspore postavljanje odbrambenog sistema balističkih raketa u istočnoj Evropi u zamenu za rusku saradnju u Iranu“.

„Prijateljski“ odnos ruskog predsednika Vladimira Putina i predsednika SAD Donalda Trampa je još jedan znak Zapadu da se nešto „iza brda valja“ i da su u toku neki tajni pregovori dvojice lidera koji se tiču i Irana. Treba reći da ruski zvaničnici iz dana u dan ponavljaju da podržavaju Iran i da ne vide u testiranju balističkih raketa kršenje sporazuma iz 2015. godine.

Osim Rusije, i Sirija je dobila svoje mesto u scenariju napada na Iran. U trenutku kad je pisan materijal, tj. 2009. godine, ona je bila još mirna i prosperitetna zemlja i njena uloga je bila da ostane po strani i ne meša se u događaje u Iranu. Odnosno trebalo je da bude u takvoj situaciji da ne može da reaguje (što se sada i dešava). Što se tiče ostalih suseda, Turska je članica NATO-a, odnosno biće na strani SAD, dok je Irak suviše slab da aktivnije učestvuje u sukobima u susedstvu. Situacija izgleda, zaista, onako kako je napisano pre osam godina.

Za gore naveden scenario potreban je neki strašan povod, kao što je bio 11. septembar. To nikad nije bilo problem za SAD. Ako bude bilo volje za rat, i povoda će biti.

Vrhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnej ironično je zahvalio Donaldu Trampu što je pokazao pravo lica svoje zemlje.

„Zahvalni smo novom predsedniku za to što nam je olakšao da shvatimo suštinu Amerike. Za vreme predizborne kampanje on je pokazao to što mi govorimo više od 30 godina — političku, moralnu i socijalnu degradaciju vladajuće vrhuške u SAD“, naglasio je iranski vrhovni vođa.

Međutim, još uvek je teško predvideti da li će se SAD zaista usuditi da krenu na tako veliku državu sa 80 miliona stanovnika, kao što je Iran. To što su doživeli u Iraku i Avganistanu bilo bi šala u poređenju sa Iranom. Ali ako je Tramp odlučio da se ugleda na svog prethodnika i kandiduje za Nobelovu nagradu za mir — na pravom je putu.