Zašto je Srbija posle prošlogodišnjeg izuzetnog roda pšenice od 2,9 miliona tona, požnjevenih sa skoro 600.000 hektara oranica, ove godine „spala“ na znatno manje površine pod zasejanim hlebnim žitom. Neki stručnjaci, poput Branislava Gulana iz Odbora za selo SANU, cene da je čak reč o površinama najmanjim u prethodnih 50 godina. I može li se proizvodnja strateški važnog proizvoda prepustiti isključivo regulaciji tržišta, i to u okruženju gde to nije slučaj.
Ovih dana Republički zavod za statistiku objavio je podatak da je pšenicom posejano nešto manje od 540.000 hektara. To je, doduše, više od procena agroekonomista da je pšenicom posejano 450.000 hektara, ali je za čak 60.000 hektara manje nego prošle godine. Da li je mehanizacija zaglibljena u blato posle dugih oktobarskih kiša bila razlog što su ratari okrenuli leđa pšenici, iako su u poslednjih pet-šest godina postizali odlične prinose?
Naučni savetnik u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo Novica Mladenov za Sputnjik kaže da su vremenski uslovi za setvu samo jedan, ali ne i najbitniji faktor. „Drugi, ja bih rekao mnogo važniji, jeste ekonomska nemotivisanost proizvođača da značajnije uđu u proizvodnju pšenice“, smatra on. Mladenov podseća da je u celoj Srbiji, posebno u Vojvodini, već pet-šest godina prosek prinosa između 4,5 i pet tona po hektaru. To je svakako uslovilo da se stvori višak pšenice na tržištu, pa i pad njene cene. To je sve zajedno dovelo do ovakvog reagovanja proizvođača. S pravom, dodaje Mladenov, jer gledajući ekonomsku računicu, oni su teško mogli s otkupnom cenom da se uklope s obzirom na ulaganja. A visoki prinosi su, naravno, mogli da budu ostvareni jedino intenzivnom proizvodnjom, odnosno velikim ulaganjima, od đubriva do hemije.
Izvodeći računicu o troškovima ratara, Mladenov kaže da su za rod od sedam tona po hektaru, a u Vojvodini je bilo i onog od 10 tona, direktni troškovi bili oko 19 dinara po kilogramu. „Cena pšenice sada je do 20 dinara po kilogramu, ali se za računicu o isplativosti uzima cena iz septembra-oktobra, kada ljudi prave kalkulaciju za setvu. A u tom trenutku ona je bila 16 dinara po kilogramu“, objasnio je on zašto ratari nisu imali ekonomsku računicu da seju pšenicu. Zato se jedan broj njih preorijentisao.
Tome su sigurno doprinela i kretanja na svetskom tržištu pšenice, što jedan broj ratara sigurno prati. Prema podacima američkog Ministarstva poljoprivrede, u svetu je u 2016. proizvedeno 751,26 miliona tona pšenice, što je za 6,5 miliona više nego prethodne. Svetska proizvodnja pšenice već četvrtu godinu ostvaruje rekordan nivo. Da je konkurencija na tom tržištu sve žešća ukazuje podatak da je Rusija od uvoznika pšenice u prošloj godini postala svetski lider u njenom izvozu. Sa više od 25 miliona tona izvezenog hlebnog zrna, za oko 14 odsto više nego 2015, pretekla je SAD, dugogodišnjeg najvećeg izvoznika ove žitarice. Direktna posledica kretanja u svetskoj proizvodnji i potrošnji je visok nivo zaliha pšenice koje na početku ove godine pokrivaju prosečnu potrošnju pšenice u svetu za oko četiri meseca. Optimalnim nivoom zaliha se, inače, smatra onaj koji pokriva potrošnju od dva i po — tri meseca. Najnovije procene su da će proizvodnja pšenice u ovoj ekonomskoj godini (2016/17) biti veća za 1,43 miliona tona.
Zbog slabe otkupne cene i nekonkurentne izvozne, najverovatnije je da domaći ratari neće ubuduće moći da računaju na rekordne prinose, smatra Mladenov. „Pšenice će sigurno biti za naše potrebe, koje su oko 1,5 miliona tona za ishranu i još oko 300.000 tona za rezerve. Samo je pitanje koliko će pšenice biti za izvoz“, kaže on. U situaciji kada je svetsko tržište pretrpano pšenicom, na berzi jedino može da prođe kvalitetna pšenica. Zato će za izvoz pšenice biti veoma važno da imamo kvalitet i o tome, smatra Mladenov, treba da se dogovorimo u narednom periodu.
On podseća da Srbija pripada crnomorskom basenu, orijentisana je na Konstancu, luku u koju izvoze i Rumuni, Mađari, Ukrajinci i Rusi. Cena pšenice u tom rejonu utiče na našu cenu. Mladenov, međutim, napominje da većina tih zemalja subvencioniše svoje proizvođače, pa je i cena koštanja drugačija, za razliku od tržišne gde su razlike male. Tako, kako napominje, subvencije u Mađarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji izađu od 200 i 450 evra po hektaru, što bitno utiče na uslove privređivanja i naše ratare stavlja u lošiji položaj. On zato smatra da bi jedno od rešenja bilo da se pomoću subvencija ili neke druge pomoći države naši proizvođači dovedu u isti položaj kao i oni u okruženju.
Drugi uslov bi, kaže naučni saradnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, bio da država stvori ambijent da se pšenica otkupljuje prema kvalitetu. Ova godina, očigledno, ne obećava visoke i kvalitetne prinose. Pogotovo što je, prema rečima selekcionara sa tog novosadskog Instituta Srbislava Denčića, na značajnom delu površina posejano „seme sa tavana“, ali i što su u Vojvodini zasejane strane sorte, neotporne na zimske uslove, kakve smo ovoga puta imali.
„Jedino sa kvalitetnom pšenicom na prebukiranom svetskom tržištu možemo biti konkurentni i po ceni i po kvalitetu. A da proizvedemo kvalitet imamo i sorte i znanje u agrotehnici. Znači, proizvođače samo treba motivisati, a to je moguće kroz otkup i plaćanje upravo po kvalitetu“, zaključio je Mladenov u razgovoru za Sputnjik.
