Haktivizam je, kako za Sputnjik pojašnjava Nenad Putnik, docent na Fakultetu bezbednosti, pojava koja postoji već 18 godina.
U Srbiji je zaživeo u vreme NATO agresije na SFR Jugoslaviju, a označava uključivanje civilnog stanovništva u borbu protiv protivnika koga doživljava kao neprijatelja, odnosno neprijateljsku zemlju.
Ideologija kao osnovni motiv
Za razliku od vojnih struktura, dodaje Putnik, koje su ograničene međunarodnim ratnim pravom, civili nisu.
Dakle, haktivizam je vid politički ili ideološki motivisanog otpora protivniku, neka vrsta sajber gerile.
„Takvi napadi se izvode tehnikom izmene početne stranice sajta, što je bio slučaj poslednjeg napada na portal agencije Tanjug. Ovakva vrsta napada ne dovodi do gubitka informacija već jednostavno predstavlja skupu smetnju“, precizira Putnik.
„Kosovo je Albanija“, nedavno je pisalo u pomenutom napadu umesto vesti na portalu agencije Tanjug, onomad se na internet prezentaciji Grada Beograda pojavila hrvatska zastava, potom „Vukovar srpski grad“ na stranicama Instituta za hrvatski jezik…
Samo su skorašnji primeri nečega što kolokvijalno nazivao hakerski rat na Balkanu. Sa nacionalnim predznakom.
Haktivizam je, ističe Nenad Putnik, veoma čest fenomen i gotovo svakodnevno se dešava. Beleže se udari srpskih haktivističkih grupa na sajtove drugih država i obrnuto.
„Te 1999. srpska haktivistička grupa ’Crna ruka‘ počela je da sprovodi napade na američke sajtove i sajtove albanske vojske. Upravo je to neki njihov pokušaj da stanu u odbranu zemlje i da nanesu štetu protivničkoj državi“, podseća Putnik.
Svi potencijalni hakeri
Dakle, dodatno precizira on, reč je o civilima a ne o vojsci, nacionalnoj ili bilo kakvoj drugoj grupi.
U poslednjih četiri-pet godina, ističe internet konsultant Dragan Varagić za Sputnjik, sa porastom razvoja tehnologije na internetu, odnosno takozvanog jednostavnog programiranja i mogućnosti jednostavnog korišćenja različitih programa, napredovalo je i hakovanje.
„Vi sad imate mogućnost da bez skoro ikakvih znanja, samo puštanjem određenih programa, dođete u situaciju da pravite vrlo velike štete“, konstatuje Varagić.
On podvlači da lično ne razdvaja klasično hakovanje kao kriminalnu delatnost od bilo kakve vrste hakovanja sa nacionalnom osnovom.
„To jesu različite vrste prekršaja, ali je hakovanje sad sve više i više uobičajeno upravo iz razloga što je dostupno mnogo većem broju ljudi koji ne moraju da imaju ekspertska znanja da bi praktično radili takve radnje“, tvrdi Varagić.
Patriote same, kriminalci organizovani
Pomenute vrste hakovanja, sa nacionalnim predznakom, prema mišljenju Nenada Putnika predstavljaju stvar prestiža i želje da se stane u odbranu svoje zemlje.
„Neki ideološki, patriotski motivi su u pozadini čitave priče. Da je reč o nekoj većoj grupi sa inženjerskim znanjem, verovatno ti napadi ne bi tako izgledali nego bi imali mnogo ozbiljnije posledice“, dodaje Putnik.
U poslednje vreme, konkretizuje Putnik, internet se sve više koristi i za kriminalne aktivnosti, širenje propagande, dezinformacija…
„Internet je stekao status petog borbenog prostora, zvanično je postao peti borbeni prostor. Pogodan je za vršenje takvih napada i takvih aktivnosti jer je lak za upotrebu, mogućnost otkrivanja napadača je veoma mala zbog ekstradicije, nadležnosti…“, precizira Putnik.
Sve navedeno pogoduje napadačima da koriste internet za takve aktivnosti, kaže Putnik i prognozira da će se taj trend nastaviti i biti sve učestalija pojava.
Na prostoru Srbije i Balkana, kako kaže, postoje organizovane hakerske grupe, ali kriminalne grupe koje imaju za cilj da stvore imovinsku korist, dok haktivističke grupe nisu organizovane.
„Svaka armija na svetu danas ima svoje ofanzivne i defanzivne strategije ratovanja u sajber prostoru. Dakle, time se bavi vojska svake iole tehnološki razvijenije države. Dok na civilnoj ravni nema velikog organizovanja“, zaključuje Putnik.
