Kažnjen je svojevremeno domaći proizvođač hleba kada je svoju veknu reklamirao lažnom tvrdnjom da leči dijabetes.
Pošto se dokazalo da hleb nema čudnovata dejstva, „pekar-lekar-apotekar“ je pored plaćanja TV reklama morao da odreši kesu i za novčane „penale“.
Fabrika sokova, na primer, ne bi smela da tvrdi u „ekonomsko-propagandnom programu“ da njeno osvežavajuće piće sadrži 100 odsto voća, ukoliko je sadržaj jabuka, jagoda ili pomorandži u njima 20 procenata.
To su jasne i lako merljive stvari.
Ali, šta činiti kad nema laboratorije koja može da utvrdi da li reklama odgovara kvalitetu proizvoda, kao što je slučaj u umetnosti.
Poslednjih nedelja pompezno se na TV kanalima najavljuje novi holivudski spektakl „La-la lend“, koji je već osvojio sedam Zlatnih globusa i nominovan je za čak 14 Oskara.
Ali, distributerima filma i marketinškim magovima, očigledno, čak ni ti nesporni uspesi nisu bili dovoljna preporuka za ovaj šareni holivudski spektakl.
U reklami kojom se gledaoci pozivaju u bioskope dodali su i rečenicu: „La-la lend“, jedan od najboljih filmova svih vremena!
Znači, rame uz rame sa „Građaninom Kejnom“ Orsona Velsa, „Ben-Hurom“ Vilijama Vajlera, „Tragačima“ Džona Forda, „Rubljovom“ Andreja Tarkovskog, „Sedmim pečatom“ Ingmara Bergmana, „Rašomonom“ Akire Kurosave, „Dvadesetim vekom“ Bernarda Bertolučija, „Amarkordom“ Federika Felinija, „Oklopnjačom Potemkin“ Sergeja Ajzenštajna, „Viridijanom“ Luisa Bunjuela, „Letom iznad kukavičjeg gnezda“ Miloša Formana…
Odmah uz genijalna dela Kopole, Skorsezea, Čaplina, Spilberga, De Sike, Hičkoka, Kamerona, Kjubrika, Antonionija, Injarita, Almodovara, Tarantina, Ridlija Skota…
Da se o nekog ne ogrešimo.
Spisak filmova koji bi mogli da konkurišu za krug najboljih svih vremena teško je iscrpiti i pobrojati.
Liste najvećih dela sedme umetnosti pravili su najveći sineastički časopisi, mediji, kritičari, sajtovi, filmofili, i sve one su različite. Jedinstveno im je da su na njima dela koji su, po najvišim umetničkim kriterijumima, ostavila snažan životni pečat na milione gledalaca ili su predstavljala prekretnicu i neku novu polaznu tačku u ovoj umetnosti.
Nažalost, sladunjavi holivudski mjuzikl „La-la lend“ ni po jednom merilu ne može da se ubroji u kategoriju — „jedan od najboljih filmova svih vremena“.
Žargonski, reč je o vizuelno lepoj i dobro zašećerenoj limunadi. I samo toliko. U režiji Demijana Šazela, „La-la lend“, u najboljem slučaju predstavlja simpatičan omaž Holivudu, džezu, Džejmsu Dinu, Hemfriju Bogartu, Majlsu Dejvisu… I ne mnogo više od toga.
Ljubavna pričica džez pijaniste (Rajan Gosling), isfrustriranog jer mu muzički pravac odlazi u istoriju, i neuspešne glumice (Ema Stoun), nakinđurena je efektnom i koloritnom fotografijom. Ali, potpuno ostaje na površini i ne uspeva da izazove neophodan emotivni efekat kod gledalaca.
Neizgrađeni likovi kojima je zajednički kliše — ostvarenje američkog sna — produkt su siromašnih, često banalnih ali i razvučenih dijaloga, koji su ispresecani efektim i eruptivnim songovima u maniru starih dobrih mjuzikla. Ali oni, u ovom filmu, potpuno „vise“ u nekom svom „paralelnom svetu“ i uglavnom nisu u funkciji priče.
„La-la lend“ po motivima — džez, zaplet sa ljubavnim trouglom i četvorouglom, dominantni pejzaži Los Anđelesa koji i sam ima važnu rolu u filmu — najviše se naslanja na opus Vudija Alena. Samo, bez njegovih lucidnih i grotesknih replika i ispošćen od bilo kakvog alenovskog cinizma.
„La-la lend“ je, u najkraćem, tra-la-la filmić za prijatno veče u toplom bioskopu tokom hladnih dana. I ništa više od toga.
Zato bi marketinški stručnjaci trebalo da budu obazriviji kad koriste prejake reči da glorifikuju i „prodaju“ neki bioskopski hit. Pošto u toj inflaciji i te reči i ocene prete da postanu potpuno besmislene i izanđale.
Uprkos tome što nas je reklama o „jednom o najboljih filmova svih vremena“ samo odbila od „La-la lenda“, pogledali smo ga za potrebe ovog teksta.
