„Da li ste za smrtnu kaznu?“, pitanje je koje često postavljaju oni koji žele da angažuju neku osobu za obavljanje određenog posla, želeći da na osnovu odgovora zaključe o karakteru i stavovima dotičnog, a ne samo o njegovim usko profesionalnim kvalitetima.
„Da li bi ste mogli da ubijete čoveka?“, pitaju intervjueri kandidate na pojedinim specijalizovanim konkursima. Takođe, takvo pitanje možemo čuti i u životno–filozofskim raspravama, najčešće započetim povodom vesti o nekom strašnom ubistvu.
„Kako li je živeti sa tim?“, upitali su jedni druge ili su se zapitali neki od učesnika tih rasprava, duboko uvereni da lično nisu kadri da učine nešto tako, ma kakav razlog da je u pitanju.
Dakako, to je značilo i konstataciju — kakav čovek moraš da budeš, pa da si spreman na takav čin.
Bog, a ne čovek može da uzme život drugima
„Kako je živeti sa saznanjem da ste ubili rođenog oca?“, pitanje je na koje odgovor daje „Piksarov“ (američki filmski studio, ćerka firme „Volt Dizni“) kratki animirani film za odrasle.
U ovom spoju starog (ambijent vesterna) i novog (animacija) za samo oko pet minuta ispričan je čitav život (sad ne više dečaka, već) ostarelog šerifa koji je ubio svog oca. Bez mnogo reči, slika govori o muci, tegobi i krstu koji je ovaj čovek nosio. I o nadi, ipak.
Pored vatre, vode, drveta i soli, računanje vremena je konstanta koja je nezamenjiva u ljudskoj civilizaciji.
Sat — pogotovu onaj džepni, sa lancem i poklopcem — predstavlja kod muških članova porodice isto ono što kod ženskog dela porodice predstavlja bakin prsten koji majka poklanja ćerki. Bez obzira na stvarnu, tržišnu vrednost, to je ekskluzivitet koji nije na prodaju. On nema cenu, jer je ona vremenom i prenošenjem sa kolena na koleno postala nemerljivo velika.
Baš takvim, žuto–zlatnim satom, počinje i završava se šerifova životna priča.
Otac, takođe šerif, jak, sa šeširom, brkovima i dizginama kočija u rukama, poklanja sat sinu koji zamišljen sedi pored njega, nekolicinu minuta pre nego što ih razbojnici napadnu. Dečakova sreća zbog poklona završena je pre nego što je i počela.
Šta je to „Pozajmljeno vreme“
Epilog napada je slika oca koji visi sa litice i sina koji je kleknuo na ivicu stene i želi da mu pomogne. To je nadrealna scena gde dete sa dva prsta pokušava da iz provalije izvuče grdosiju od čoveka. Pošto ne uspeva da ga dohvati, otac mu dodaje pušku kako bi lakše mogao da ga povuče. U jednom trenutku puška opali, sat odleti u stranu, otac u provaliju, a život dečaka postaje pravi kanjon.
Na kraju tog (životnog) kanjona, a tako počinje i film, sad već ostareli šerif dolazi do vrha provalije i želi da skonča na istom mestu gde je prestao život njegovog oca. Da skonča, ali i da okonča nošenje onog krsta koji pomenusmo.
Bol je preveliki. Vrišti iz njega. Jasno dočaran u filmu.
Sekund pre pada, pažnju mu odvuče odsjaj sata koji u prašini stoji od onog momenta kad je povukao oroz, ubio oca, a zakopao svoj život.
Vraća se, uzima sat, obriše prašinu sa njega, otvori ga i gleda fotografiju sebe i oca.
Još će živeti.
Takav život je „Pozamljeno vreme“. To je i naslov „Piksarovog“ filma.
Pozajmljeno vreme nije naše vreme, nije dečakovo vreme, nije vreme starog šerifa. Pozajmljeno vreme je žuč.
