Smrtna kazna dobila je rekordnu podršku u poslednjih devet godina, od kada istraživanje o tom pitanju naručuje udruženje „Srbija protiv smrtne kazne“.
Gnusni zločini koji su se dogodili u poslednje vreme, posebno nad decom, setimo se silovanja i ubistva trogodišnje devojčice iz zaječarskog sela Vratarnica, kod svakog normalnog čoveka izazivaju bes. Međutim, kod nas bes i tenziju podržavaju i održavaju mediji.
Zato deo objašnjenja za ovakav procenat onih koji se zalažu za smrtnu kaznu treba tražiti upravo u senzacionalističkom pristupu ovakvim vestima, koji je u Srbiji novina, kaže za Sputnjik sociolog Sandra S. Radenović.
„Krše se norme novinarske etike, javnost se bukvalno bombarduje detaljima koji uopšte ne bi smeli da se objavljuju, koji moraju da ostanu u okvirima istrage. Naravno da mi svi emotivno reagujemo i prva ideja nam je, to je ljudski i prirodno, šta bi smo mi uradili tom zločincu, pa u tim našim maštarijama budemo još gori od zločinca“, kaže Radenovićeva.
Gotovo da zabrinjava podatak da je „odlučan“ za smrtnu kaznu svaki treći, a protiv nje „odlučno“ svega 11 odsto anketiranih, da li je moguće da je sve do medija?! Da li naše društvo pati od nedostatka empatije, a upravo je odsustvo empatije osnovna karakteristika onih čiju smrt traže?
Smrtna kazna u Srbiji je ukinuta 2001. godine, ali ona nikada nije izgubila značaj u osećanjima ljudi. Kriminalci su uvek tu, ljudi ih se plaše, a kada se plaše, tada i mrze, a ubice, pedofile, pa i narko-dilere, žele da kazne smrću, tu nema empatije, objašnjava za Sputnjik kriminolog Zlatko Nikolić.
„Empatija je fluidna, ona se stiče u procesu socijalizacije ličnosti. Stvaranje te empatije je osnova za moral i moralnost. Ali empatija ne briše strah i biološki nagon za opstankom, ljudi su i dalje borbeni u odbrani podmlatka, svog života, staništa, izvora hrane, vode. To što anketirani nisu pokazali empatiju, zapravo je popuštanje empatije za račun ovih bioloških osnova koje čovek dobija rođenjem“, kaže Nikolić.
Sandra Radenović ipak smatra da ovaj trend može da bude pokazatelj moralocida, ubistva morala koje već duže vreme traje u našem društvu. Postavlja se pitanje koliko je svima nama u ovom trenutku ljudski život zaista vredan, kaže Radenovićeva.
„Pitanje smrtne kazne treba ubaciti u kontekst brojnih bioetičkih pitanja, pitanja etike života. Onda je to pitanje vrednosti života uopšte, koliko je koji život vredan. Da li je život vredan sam po sebi i da li postoje manje ili više vredni životi“, kaže Radenovićeva.
Jedan od razloga za ovakve rezultate ankete o uvođenju smrtne kazne možda treba tražiti i u sporom i selektivnom sprovođenju pravde. Naš pravosudni sistem, takozvano anglosaksonsko sprovođenje pravde, u kome je moguće beskrajno pregovarati i nagoditi se s kriminalcima, pokazuje nemoć države. Zato bi građani da uzmu pravdu u svoje ruke, kaže kriminolog Nikolić.
„Neizvesnost ubija i dušu i duh. Ako nešto traje deset godina, a vi ste nekoga tužili, pitate se čemu sve to. Ima puno ljudi, ne samo kod nas već u celom svetu, koji ne mogu da shvate da je presuđivanje ipak stvar opreza, jer, kako pravnici kažu, bolje je osloboditi sto krivaca, nego kazniti jednog nevinog“, kaže Nikolić.
On podseća da je Margaret Tačer na početku svog mandata populistički popustila pred zahtevima građana i vratila smrtnu kaznu u Veliku Britaniju. Međutim, ništa se nije promenilo, broj kriminalnih prestupa je ostao isti. On podseća da SAD trenutno oslobađa osuđenike koji su i po 20 godina čekali smrtnu kaznu, jer je moderna tehnologija omogućila analizu DNK, pa se ispostavilo da su nevini.
Sagovornica Sputnjika, sociolog Sandra S. Radenović, zaključuje da ipak ne treba donositi konačne zaključke o spornoj anketi, jer, kako kaže, svaku anketu treba uzeti s rezervom, bez obzira na to koliko ozbiljno je sprovedeno istraživanje.
„Pitanje je koliko su ljudi iskreni kada odgovaraju na pitanja u anketama i da li bi nam iste odgovore dali za nekoliko meseci“, zaključuje Radenovićeva.
