Zanimljivo je da se za ponovno uvođenje služenja redovnog vojnog roka najviše zalaže premijer Plenković, koji ga sam nije služio iz zdravstvenih razloga.
„Andrej Plenković oslobođen je služenja vojnog roka iz zdravstvenih razloga zbog urođene anemije“, rečeno je hrvatskim medijima u kabinetu premijera.
Inače, Plenković je ranije izjavio da hrvatski narod voli vojsku, te da idejom o ponovnom uvođenju obaveznog služenja vojnog roka želi da Oružane snage Hrvatske učini atraktivnim za mlade ljude i nove generacije, koje se, kako je rekao, ne sećaju Domovinskog rata.
Plenković je tada najavio da će to biti tema kojom će se vlast baviti u narednim mesecima.
Prema pisanju „Dojče velea“, priču o vojnom roku lansirali su mediji, a ideja je, kako se navodi, navodno pripremana u tajnosti i nije trebalo dugo čekati na njenu potvrdu iz samog vrha vlasti.
Dogodila se istovremeno i sa formalnim zatiranjem reforme školstva koju je letos protestima podržalo više od 40.000 građana, pa je tako vest da je premijer Plenković smenio kadar koji je trebalo da sprovede reformu prošla ispod radara javnosti, navodi taj radio.
Ukazuje se, međutim, da obavezni vojni rok u Hrvatskoj nije nikada ukinut. On je i dalje ugrađen u Zakon o odbrani i traje šest meseci.
Vladajuća HDZ ga, kako se navodi, u Saboru može oživeti baš kao što ga je zamrznuo 2008. godine.
Logično je, ako se to dogodi, da će morati i da promeni zakon u slučaju najavljenog „letnjeg kampa“ u kojem bi se regruti bavili društveno-korisnim radom, „sadili cveće i pomalo glancali pušku“.
Za stručnjaka za bezbednost Mirka Bilandžića sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu pitanje obaveznog vojnog roka je višedimenzionalno: od nacionalne bezbednosti, preko političke, do ekonomske dimenzije.
Ne treba zaboraviti ni civilno-vojne odnose, koji su, prema profesoru, jedan od stubova demokratije.
„Kad stavimo to sve na jedno mesto, onda donosimo odluku hoćemo li imati vojni rok. Hrvatska je 2008. godine donela odluku o ukidanju vojnog roka. To je tada bilo pitanje političke psihologije, euforije oko ulaska u NATO, a ne strateško promišljanje. Čini mi se da je to bila strateški neracionalna odluka. Vojni rok nije trebalo ukidati“, kazao je.
Bilandžić napominje da standardi NATO-a nisu tražili raspuštanje redovne vojske, pa i danas unutar Saveza postoje države sa opštom vojnom obavezom. Države moraju biti sposobne da brane Savez, ali je njima prepušteno kako će to činiti.
„Hrvatska je poslednja država u Evropi koja je izašla iz rata i samo nekoliko godina nakon toga je ukinula vojni rok. To je specifično s obzirom na ulogu i ugled vojske u društvu. To je institucija koja ima najveći javni ugled u Hrvatskoj“, podseća Bilandžić.
Civilne organizacije oštro odbacuju pomisao na tu ideju navodeći da se radi o militarizaciji društva i iracionalnom trošenju procenjenih 400 miliona kuna (oko 53 miliona evra) godišnje.
I vojni analitičar Igor Tabak, urednik portala „Odbrana i sigurnost“, kaže da je od ukidanja obaveznog vojnog roka podignut standard u naoružanju i opremanju vojnika.
„Ne samo da takva oprema nije jeftina, već ona ima i rok trajanja. Dakle, za razliku od nekadašnje čelične kacige, koja se moglo koristiti decenijama, današnja oprema za balističku zaštitu vojnika u pravilu traži zamenu na svakih pet godina, odnosno u roku koji precizira proizvođač. Sve to spominjemo u situaciji kada je za aktuelnih 5.464 vojnika, 5.358 podoficira i 3.111 oficira u toku iduće godine planirana kupovina samo 500 novih kevlarskih kaciga, što je broj koji ni proteklih godina nije bitno varirao u svojoj nedovoljnosti“, analizira Tabak.
No prednosti vojnog roka su neuporedive u odnosu na utemeljene prigovore, navodi Bilandžić.
„Ako je novac pametno uložen i kad postoji nematerijalni profit, to je dobra investicija, pogotovo u regionu neizgrađenih fragilnih država.“
Tako Bilandžić kao bezbednosne probleme navodi Bosnu i Hercegovinu, te islamizaciju i reislamizaciju niza država.
„Nema dileme da i Crna Gora ima problema, da Srbija ima recidive prošlosti i lidere koji proizlaze iz velikosrpskog kompleksa. Ako uzmete sve probleme koji su se dogodili u regionu, Srbija sa svima ima problem“, navodi taj stručnjak.
Može li se uvođenje obaveznog vojnog roka posmatrati kao gubitak poverenja u NATO, a nakon dolaska Donalda Trampa u Belu kuću?
„Američki predsednik je najmoćnija institucija, a njegovi potezi impliciraju psihološke dimenzije. Standardi propisuju da članice ulažu po dva odsto nacionalnog BDP-a u odbranu. Toga se drže samo četiri države. Nakon ’bregzita‘ dolazimo u situaciju da evropsku sigurnost finansiraju neevropske države. Tramp je poslovni čovek koji je rekao da to neće raditi. Ako NATO nije garant evropske sigurnosti, morate se pobrinuti za tu evropsku sigurnost. Sigurno je i to uticalo na shvatanje da je nacionalna sigurnost prvenstveno pitanje nacionalne države“, kaže Bilandžić.
Ipak, teško je ne primetiti da bi se kroz obaveznu vojsku takvo „vojno obrazovanje“ pružilo samo muškarcima, dok bi žene u „letnji kamp“ ili „vojsku za siromašne“ ulazile tek ako to žele. Jednako je primetno da se protiv takve regulative nisu pobunile organizacije koje se bore za ravnopravnost polova.
Može li se za mesec dana napraviti vojnik, pita „Dojče vele“.
„To je neozbiljno. Ako su cilj socijalna solidarnost i uključenje vojske u društvo, može li se to napraviti za tri sedmice? Ako je cilj sticanje vojnih sposobnosti, može li se to učiniti za tri sedmice? Ako je cilj površno upoznavanje sa vojnom organizacijom, dovoljna su tri dana“, tvrdi Bilandžić i nastavlja:
„Postoje modeli i proračuni, zavisno od strategije. Ako imate primenu socijalnih i stručnih znanje, pa sve povežete sa ekonomskom situacijom, čini mi se da zemlje poput Hrvatske mogu za 3 do 4 meseca da dobiju ono što žele od vojnog roka. U tom vremenu se mogu steći socijalizacija i elementarna stručna znanja.“
Vojni analitičar Igor Tabak upozorava da bi prisilno pozivanje mladih muškaraca na „kampovanje“ uz radno prevaspitanje moglo opet da rezultira visokim brojem prigovora savesti, instituta za čije su se ukidanje već zauzeli u generalskim redovima.
„Već se mogla čuti i bitno pragmatičnija argumentacija — kako se planirani termini letnjeg tretmana redova direktno preklapaju sa glavnim razdobljem sezonskog rada u Hrvatskoj, koji mnogima daje priliku za kratkotrajnu zaradu u društvu u kojem normalnih poslova za mlade više zapravo ni nema“, zaključuje Tabak.
