„NATO i nova administracija SAD ne žele ’hladni rat‘ i sukob sa Rusijom, već dijalog, ali sa pozicije sile“, izjavio je generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg, uoči sastanka sa novim predsednikom Bugarske Rumenom Radevim.
Ova, ničim neizazvana poruka Moskvi mnoge je ostavila u čudu, s obzirom na to da novi američki predsednik Donald Tramp do sada niti jednom nije izjavio da sa Rusijom želi da razgovara sa pozicije sile, a koliko je poznato, ni Stoltenberg još nije postao zvanični portparol nove američke administracije.
Milan Igrutinović, saradnik Instituta za evropske studije, za Sputnjik kaže da je Stoltenbergova izjava u najmanju ruku neobična jer, iako je prirodno da u dijalogu dveju suprotstavljenih strana svaka želi da razgovara sa pozicije sile i diktira uslove razgovora, to se nikada ne govori javno.
„To je gest koji je istovremeno prst u oko Rusiji, ali i otvaranje mogućnosti dijaloga po uslovima i na nivou na kome to NATO želi. Zavisi šta Stoltenberg misli pod pojmom sila — na političku ili na vojnu. U poslednjih godinu i više dana svedoci smo pojačavanja vojnih komponenti Alijanse i njihovo prisustvo u istočnoj Evropi možda je i u tom smislu savez nešto samouvereniji u odnosu na Rusku Federaciju, u smislu da ne postoji pretnja Moskve prema EU i zemljama NATO-a, odnosno da bi se Rusiji moglo kontrirati u vojnom smislu i da nekakav dijalog može da se otvori“, kaže Igrutinović.
I Mihail Aleksandrov iz Centra za vojno-politička istraživanja moskovskog državnog Univerziteta za međunarodne odnose smatra da izjava šefa NATO-a ostavlja veliki prostor za različita tumačenja i spekulacije.
„Alijansa smatra da je ravnopravan dijalog sa Rusijom moguć samo pod ovakvim uslovima, to jest ’sa pozicije sile‘. Iako izraz ’sa pozicije sile‘ ne mora da znači da NATO pokušava da zastraši Rusiju, ne verujem da Alijansa želi da smanji napetost sa Moskvom, jer od stepena napetosti zavise izdvajanja u budžet ovog bloka i intenzitet izgradnje vojne infrastrukture u Evropi, što je u interesu određenih istočnoevropskih zemalja poput Poljske, Rumunije, Litvanije i drugih baltičkih država“, objašnjava Aleksandrov.
Iako Stoltenberg na prilično zbunjujući način poziva Rusiju na dijalog, Igrutinović napominje da je teško reći o čemu NATO može da razgovara sa Rusijom u trenutku kada Minski sporazum nema nekog posebnog efekta, a borbe severno od Donjecka se pojačavaju. Takođe, dodaje naš sagovornik, iako Alijansa jeste vojni faktor, sa njom se ne razgovara dok se neke druge stvari ne reše.
„NATO nije prvi partner Moskve za pregovore kada govorimo o odnosu Rusije i Zapada, to su pre svega SAD i EU. Imam utisak da je ovo više interna, ohrabrujuća poruka zemljama članicama Alijanse, naročito onima iz istočne Evrope koje se osećaju ugroženim od strane Rusije, da je Savez i dalje jak, nego što je direktna poruka Rusiji. U kontekstu činjenice da je na čelu Amerike Tramp, a čije su izjave na neki način derogirale osećaj savezništva, možda se Stoltenberg više bori za svoju poziciju, odnosno poziciju NATO-a i obraća se Poljskoj i baltičkim zemljama kako bi poručio da je sve u redu i da NATO i dalje funkcioniše“, ističe Igrutinović.
Mihail Aleksandrov takođe veruje da će biti zanimljivo kako će se sada ponašati NATO, s obzirom na to da dok visoki funkcioneri Alijanse stalno nazivaju Rusiju pretnjom, Donald Tramp je tokom predizborne kampanje nekoliko puta rekao da ne smatra da je Rusija pretnja.
„Pitanje je da li će Stoltenberg malo promeniti retoriku sada kada vodeća zemlja bloka ima suprotno mišljenje od drugih članica? Obamina administracija jeste koristila strategiju ’zastrašivanja Rusije‘, odnosno pokušavala je da uplaši Moskvu razmeštanjem trupa u istočnoj Evropi i instaliranjem sistema PRO. Trenutno, međutim, nema sličnih poteza od strane Trampa, a postoje i naznake da će novi predsednik ispuniti predizborno obećanje i da će dogovarati sa Rusijom. Nije jasno šta bi trebalo Stoltenberg da preduzme u ovoj situaciji, pa zato on — za svaki slučaj — ponavlja staru priču“, kaže Aleksandrov.
Ostaje da se vidi da li će i kako Rusija odgovoriti Stoltenbergu. To će, kaže Milan Igrutinović, zavisiti od njihove procene drugih stvari, a pre svega odnosa sa novom administracijom u Vašingtonu, ali i onom u Briselu.
