„Odlučili smo da nastavimo svoje značajne i velike ideje vizionarskog karaktera“, poručio je gost Beograda, grčki premijer Aleksis Cipras. Da ne bude nedoumica, odmah je objasnio da ne misli samo na brzu prugu do Soluna. To, kako reče, ima veze sa idejom povezivanja Beograda sa Solunom rečnim putem. Tako je priča o kanalu koji će nas povezati sa Egejskim morem, stara više od sto godina, opet u igri.
Nju je prethodno oživeo 2013. godine tadašnji ministar rudarstva i prirodnih resursa, a sada ambasador Srbije u Kini, Milan Bačević. Sredinom te godine je kineska državna kompanija „Čajna gezuba korporejšen“ obavila istraživanje na terenu Velike, Zapadne i Južne Morave i sačinila studiju koja sadrži pregled hidroloških, ekonomskih, vodoprivrednih činjenica.
Zaključak je bio da je projekat izgradnje moravskog kanala kroz Srbiju izvodljiv i isplativ, ne samo zbog toga što smanjuje troškove transporta, već i zbog proizvodnje električne energije, navodnjavanja, poljoprivrede, snabdevanja pijaćom vodom, zaštite od poplava. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić nas je podsetio na nezavršenu priču novembra prošle godine, kada je u Beogradu ugostio makedonskog predsednika Đorđa Ivanova, ocenivši da je kanal Vardar—Morava istorijska šansa za region koju zbog budućih generacija ne bismo smeli da propustimo.
Utvrdio je tada da postoje uveravanja da je Kina spremna da nađe finansijskog partnera za izgradnju plovnog kanala, ukoliko se o tom projektu dogovore Srbija, Makedonija i Grčka.
A da pravo na san ili viziju imaju svi, Srbi su pravi dokaz. Još 1841. godine pokrenuto je pitanje plovidbe Moravom, da bi prva ispitivanja na tu temu bila obavljena 1867. godine. Projekat za kanal Morava—Vardar, odnosno plovni put Dunav—Solun, prvi put je, verovali ili ne, izradio profesor Tehničkog fakulteta Beogradskog Univerziteta Nikola Stamenković 1904. godine. Američka firma iz Nju Džerzija je 1908. napravila preliminarni projekat njegovog plovnog puta, a Stamenković je kao ekspert 1909. bio angažovan na razradi ideje o srpsko-turskom aranžmanu za izgradnju kanala. Balkanski ratovi su na nju stavili tačku.
Projekat Morava—Vardar (Axios) bio je mrtav sve do 1961, kada su ponovo počele da se o njemu rade studije. Te godine je izrađen drugi projekat na osnovu ideje vlada Grčke i SFRJ.
Eksperti Ujedinjenih nacija su 1973. tokom posete SFRJ proverili validnost ovog projekta, koji su revidirali i odobrili obrazlažući da bi on mogao da bude ekonomski opravdan. Na osnovu toga je Evropska zajednica do 1990. godine finansirala studiju vodoprivrednog uređivanja Vardara.
Možda je sve to istorija, ali ne nebitna. Svedoči o tome da je od ideje do realizacije, što bi danas rekli, krupnih infrastrukturnih projekata dug put. Kao i u slučaju kanala.
Sve velike kanale u svetu gradile su velike sile. Od Panamskog do Sueckog. Zato gradnju kanala Dunav—Morava—Vardar, koji bi spojio ne Beograd sa Solunom, nego Severno more sa Egejskim, ne treba posmatrati kao utopiju. Ako računica kaže da će taj plovni put nekome donositi profit, to će biti vizija. Baš kao ona o novom kineskom „Putu svile“. Pa kada bude.
Profesor na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dr Miodrag Jovanović, koji je osamdesetih godina prošlog veka, uz građevinskog inženjera Božidara Jovanovića, bio autor rada „Hidroenergetsko-plovidbeni sistem ’Morava‘“, za Sputnjik kaže da je kanal Dunav—Morava—Vardar, sa stanovišta današnje Srbije nerealan projekat i da bi naša mera bila Morava.
Reč je, kako kaže o „faraonskom“ poduhvatu, velikom poslu sa nestandardnim tehničkim rešenjima koji mnogo košta. Upozorava da bi on, sve i ako bude realizovan, imao velike troškove održavanja.
Naravno da za tako velike i moćne projekte treba imati moćnu privredu, kakva je kineska koja je preko Pireja i Soluna krenula u osvajanje evropskog tržišta. Luka Pirej je većinski u kineskim rukama.
Ulaganja u infrastrukturu pogotovo putnu u ovom delu Evrope, odnosno u Srbiji već su nas označila kao kapiju na kineskom pohodu na Evropu.
Za Kinu, drugu privredu sveta, koja je na nedavnom skupu Svetskog ekonomskog foruma, preuzela zastavicu lidera ekonomskog globalizma, gradnja kanala koja bi trajala oko decenije i koštala prema prvim procenama preko 15 milijardi dolara, u finansijskom i tehnološkom smislu nije nemoguća misija. Pitanje je samo kako će izvagati svoje prioritete.
