Nije tajna da položaj srpske manjine u zemljama regiona nije sjajan. Ruku na srce, svetli primeri odnosa prema nacionalnim manjinama retko dospevaju do šireg auditorijuma, jer mediji uglavnom prenose tamnu stranu tretmana naših sunarodnika u zemljama bivše SFRJ. Među poslednjim primerima su lomljenja ćiriličnih tabli u Vukovaru, kao i izbacivanje ćirilice iz zvanične dokumentacije škola u Crnoj Gori.
Politički predstavnici Srba u Hrvatskoj i Crnoj Gori iznova upozoravaju da se Srbima kontinuirano oduzimaju osnovna prava, poput pisma i jezika, da su diskriminisani, izloženi govoru mržnje, pa čak i nasilju. U Crnoj Gori je čak i proslava Svetog Save u srpskim školama problematična.
„Crna Gora — jedina zemlja u Evropi u kojoj su reformisani komunisti i dalje na vlasti — poseban je slučaj jer tamošnji režim u cilju opstanka na vlasti radi na projektu stvaranja nove nacije, i to na negaciji svega što ima veze sa Srbijom. Prvo je izmenjen jezik, pa je izmenjeno pismo, potom su srpski pisci ’proterani‘ iz školske lektire. U međuvremenu, đaci koji tvrde da je Crna Gora srpska država kažnjavaju se jedinicom u dnevniku. Na osnovu toga, sledeći logičan korak jeste zabrana proslave Svetog Save“, kaže Milan Dinić, potpredsednik Naprednog kluba, jedine srpske nevladine organizacije koja izdaje godišnji izveštaj o pravima srpske manjine u okruženju.
Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku za Sputnjik kaže da status Srba u okruženju zavisi od toga u kojoj se državi nalaze.
„U državama sa kojima Srbija ima neraščišćene račune iz prošlosti, poput ratova, postoji ta vrsta problema koja opterećuje, a naravno političke elite u svim balkanskim državama vrlo rado koriste nacionalizam ili da bi došle do vlasti ili da bi vlast zadržali. Ako hoćete da koristite nacionalizam, osnovna je stvar da nađete neprijatelja, a najlakši način je da se nađe onaj neprijatelj sa kojim već postoji istorijat sukoba. Zato, nažalost, nije neobično da u Hrvatskoj to budu Srbi, jer su to klasični neprijatelji za nacionalističku Hrvatsku, kao što bi to ovde bili Albanci ili Bošnjaci“, objašnjava Popović.
Srbi u regionu se godinama nalaze na udaru vlada u državama nastalim nakon raspada SFRJ, kaže Dinić, zato što je negativan stav prema Srbima faktor integracije i izgradnje nacionalnog identiteta novonastalih država.
„To je posebno očito u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Dok Amnesti internešenel i Stejt department u izveštajima o Srbiji ne navode diskriminaciju nad manjinama susednih država, analize manjinskih prava u zemljama bivše Jugoslavije, pogotovo Hrvatske, apostrofiraju sistematsku diskriminaciju nad Srbima“, objašnjava on i dodaje:
„U Hrvatskoj je problem ako su u novogodišnjim paketićima za decu čokoladice iz Srbije, vlada ima ’izazove‘ da ukloni tablu takozvanim domobranima jer je ’osetljivo pitanje‘ iako na njoj stoji ustaški pozdrav ’za Dom spremni‘, a posle niza peripetija, ustavno i zakonsko pravo Srba da imaju ćiriličnu tablu u Vukovaru svelo se na to da tabla postoji, da je čuva policija i da je prelepljena hrvatskim zastavama“.
Aktivistkinja za ljudska prava Aida Ćorović smatra da je položaj nacionalnih manjina u celom regionu manje-više isti, ali i da postoji ozbiljna politička manipulacija u zemljama postjugoslovenskog društva u smislu održavanja atmosfere latentnog sukoba.
„Na primer, aktuelne političke elite, kao i one koje pripadaju levici i socijal-demokratiji, nisu se preterano pokazale u smanjenju te distance. Naprotiv, stalno se pumpa huškački i mrziteljski odnos prema Srbima, a sada sa HDZ opet na vlasti, strankom koja je učestvovala u razaranju Jugoslavije, opet vidimo retoriku vrlo sličnu onoj iz devedesetih godina“, kaže Ćorović.
Ćorovićeva napominje da, nažalost, ni u Srbiji ne vidi dramatično veliku razliku.
„Političari u regionu iza takvih retorika kriju suštinske probleme u zemljama koje su nastale posle raspada Jugoslavije, a to je siromaštvo. Krije se činjenica da se stvara nova kasta političara, tajkuna i kriminalaca koji su nezamislivo bogati, dok je sa druge strane ogromna većina običnih građana koji su iz dana u dan sve siromašniji, a nacionalistička retorika i kreiranje sukoba služe da se pažnja defokusira sa stvarnih problema“, kaže Ćorovićeva.
Kada je reč o položaju Srba u Crnoj Gori, Dragan Popović kaže da je sa tom državom u pitanju druga vrsta problema nego sa Hrvatskom.
„Nikada, na sreću, nije došlo do rata sa Crnom Gorom, iako smo nekoliko puta bili na ivici, i to bi zaista bilo teško zamisliti, ali već dve decenije prisutan je zamrznuti konflikt gde crnogorski nacionalizam svoj položaj mora da gradi na suprotstavljanju nekom srpskom nacionalizmu ili na suprotstavljanju Srbima. Naravno, ne treba zaboraviti ni da je srpski nacionalizam u Crnoj Gori uvek bio vrlo jak i nije uticao samo na CG već se i ’izvozio‘ u druge države. U celoj bivšoj Jugoslaviji, nažalost, političke elite u malim državama koje jedva da su suverene svoj položaj grade tako što iskorišćavaju nacionalizam i pokušavaju da nađu najpogodnijeg neprijatelja u datom trenutku“, smatra Popović.
Kako navodi, prava nacionalnih manjina u Srbiji su, gledano iz perspektive zakona, dosta dobro zaštićena, jer su zakonska rešenja koja je Srbija usvojila prilično u skladu sa standardima Saveta Evrope. Međutim, problem je njihova primena.
„Zakon se takođe i neravnomerno primenjuje u različitim delovima zemlje. U Vojvodini je, na primer, dosta bolja situacija, što je posledica nasleđenog stanja iz SFRJ kada su prava manjina bila dosta dobro regulisana, dok se u delovima Srbije ispod Save i Dunava nacionalne manjine suočavaju sa mnogo većim problemima. Ono što je takođe karakteristično za nacionalne manjine je to što su uvek u gorem položaju one manjine sa čijim smo matičnim državama u prošlosti imali sukobe i ratove“, ističe Popović i dodaje da postoje i problemi poput nedostatka svih udžbenika na jezicima nacionalnih manjina, iako je zakonom garantovano obrazovanje na jeziku manjina.
I Aida Ćorović smatra da, iako Srbija ima pristojan zakonski okvir kada je reč o pravima manjina, on u praksi često ne funkcioniše.
„Manjine imaju svoja predstavnička tela kroz Nacionalne savete, ali oni su vlasništvo ili jedne partije ili jedne porodice, i kroz njih se sprovode vrlo uski, partikularni interesi. Velika je razlika i među samim manjinama u kapacitetu onoga što spada u korpus manjinskih prava. Ogromna je razlika između toga šta mogu Mađari, kao najbolje organizovana i najrazvijenija manjina u Srbiji, i onoga što mogu Romi, koji su disperzirani, žive po celoj Srbiji i nemaju dovoljno ni ljudskih ni drugih kapaciteta da ta prava uživaju“, kaže Ćorovićeva.
