Iz kog ugla započeti tekst o đačkim keceljama i bluzama, ovih dana opet „podgrejanoj“ priči? Nama koji duže pamtimo, ta uniforma je bila podrazumevani školski rekvizit, kao oprema za likovno, tehničko, fizičko. Da li treba ili ne, nije se ni razmišljalo. Neko je odlučio i to je to. Baš kao i u šarenom svetu od Britanije do Japana, posebno u privatnim školama koje drže do imena i tradicije.
Prema najnovijim najavama iz Ministarstva prosvete, od naredne školske godine đačka uniforma bi trebalo ponovo da postane obavezna za učenike osnovnih škola u Srbiji. Uostalom, to je bilo jedno od prvih „obećanja“ novog ministra prosvete Mladena Šarčevića. I sada, posle pola godine, opet ista tema.
I „dileme“. Mogu li kecelje da „pokriju“ socijalne razlike, je li to još jedan atak na kućni budžet, kako će to prihvatiti deca, zašto se bavimo uniformama umesto glavnim problemima u obrazovanju…
„Ne mislim da o tome toliko treba da se debatuje, ali sama činjenica da se o tome polemiše za mene je znak da se tu prelamaju ideološke borbe koje su na ovaj ili onaj način opteretile naše društvo, ja mislim više nego što je potrebno“, kaže sociolog Vladimir Vuletić za Sputnjik.
On smatra da te rasprave uglavnom proističu iz različitih viđenja perspektive obrazovanja. Ima, kako kaže, mnogo teorija i „teorija“ o tome kako bi obrazovni sistem trebalo da bude uređen, i naravno da se kroz sve te prizme prelama i svako pitanje vezano za obrazovanje, pa i ovo o nošenju školskih uniformi.
Vuletić tu prepoznaje dva pristupa. Kolektivistički naglašava da škola nije samo mesto za obrazovanje, gde se uči, nego je bitna i za vaspitanje, za socijalizaciju. Individualistički školu vidi isključivo kao mesto gde se stiču neka znanja i veštine i to je, smatra on, već dovoljan razlog da se pitanje školskih uniformi izoštri, da se kroz njega razgovara.
„Naravno da kecelje ne mogu da sakriju socijalne nejednakosti, da je priča o kućnom budžetu potpuno demagoška, da će deci to teško pasti u meri u kojoj im odrasli kažu da je to nešto što bi trebalo da im teško padne ili ne. Deca se jednostavno privikavaju na ono što im je dato, teško im pada i kada moraju da nose opremu za fizičko, pa i što moraju da uče“, napominje profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
On smatra da je u vraćanju đačkih uniformi, pre svega, reč o pokušaju da se napravi iskorak ka stvaranju elementarne discipline. A ona u poslednje vreme našim školama zabrinjavajuće nedostaje, ocena je Vuletića.
„U tom smislu, meni lično ta ideja o školskim uniformama nije nešto što je strano“, istakao je on, napominjući da je i sam nosio đačku uniformu.
Vuletić je mišljenja da na kraju krajeva i đaci međusobno treba da se prepoznaju. Vi po tome da li neko nosi uniformu ili ne vidite kakav je njegov odnos prema školi, ocenio je profesor.
On ne spori da generalno to nije najvažnije pitanje i da to neće dovesti do nekog poboljšanja u školskom sistemu.
„Ja mislim da će tu veći problem biti otpor prema nečemu što često nije ni nužno argumentovano nego jednostavno otpor protiv bilo čega što Ministarstvo obrazovanja želi da uvede i da se od bilo koje priče stvori neka tema koja će na ovaj ili onaj način da problematizuje nešto što hoće škola“, kaže Vuletić za Sputnjik.
A kako smo došli u situaciju da je problem ono što hoće škola i kako to prevazići, to je pitanje koje daleko više traži odgovore od onog o đačkim keceljama.
Kako je to profesija učitelja, nastavnika, nekada i kod nas, kao i u svetu, jednog od tri najcenjenija zanimanja, pala na najniže grane. Da li je sve krenulo još pre više decenija kada je jedan od najnižih pragova za upis u škole bio upravo u učiteljske, umesto da baš one imaju visoko podignutu donju crtu. Sve to uz primanja nastavnog kadra koja su im obarala ugled i u očima đaka.
Dočekasmo još jednu Svetosavsku akademiju uz mučnu konstataciju da je plata profesora u školi, koji treba da obrazuje i vaspitava one koji su budućnost države, ravna plati nekvalifikovanog radnika u EPS-u, takođe državnoj kući.
Povodom obeležavanja školske slave Svetog Save, ministar Šarčević je najavio da će ovu godinu obeležiti popravljanje statusa prosvetnih radnika i rad na vraćanju ugleda profesije. Nada poslednja umire. To su obećavali i oni pre njega.
Odnekud se mora početi. Neka to bude i povratak đačke uniforme ako će značiti uvođenje reda u obrazovanje. Valjda potom dođe na red i povećanje plata i vraćanje ugleda ne samo profesiji učitelja nego i postavljanju pravih vrednosti na pravo mesto. Inače će kecelja biti samo krpica više u ormaru.
