Prema rezultatima PISA testiranja, koje je obuhvatilo 540.000 đaka iz 72 zemlje, najbolji obrazovni sistem u svetu ima Singapur. Slede Japan i Estonija, a među deset najboljih još su i đaci iz Finske, Kanade, Vijetnama, Hongkonga, Kine, kao i njenih oblasti Tajvana i Makaoa.
Proveru sposobnosti đaka da primene naučeno gradivo, i da li su obrazovni sistemi delotvorni i primenjivi na tržištu rada, svake treće godine organizuje OECD. Najnovije je sprovedeno prošle godine, a prema rezultatima objavljenim ovih dana, đaci sa Balkana, sa izuzetkom Slovenije koja je na visokom 11. mestu, ispod su prosečnih.
Od država na prostoru bivše Jugoslavije, po ukupnim rezultatima iz tri oblasti — matematike, čitanja i nauke —Slovenija je 11, Hrvatska 36, Crna Gora 56, dok je Makedonija pri dnu liste, na 70. mestu. OECD je posebno testirao i đake sa Kosova, i oni su 71.
Petnaestogodišnjaci iz Srbije zbog kašnjenja u sprovođenju procedura nisu bili obuhvaćeni novim PISA testiranjem učenika. Ugovor sa OECD je morao da bude potpisan do 31. avgusta 2012. i da budu izmirene sve finansijske obaveze, sa čime se kasnilo. Već i sama ta činjenica govori o pristupu obrazovanju koje se izgleda još ne doživljava kao osnov budućeg i ekonomskog i svakog drugog razvoja društva. A kako se na ovim prostorima gleda na tu oblast pokazalo je obrazloženje državnog sekretara u hrvatskom Ministarstvu nauke i obrazovanja Matka Glunčića za slabe rezultate hrvatskih đaka. Tužno je zvučalo njegovo pravdanje da su krivac nacionalne manjine i deca sa posebnim potrebama. Pod pritiskom javnosti i kritika za šovinizam, povukao je izjavu uz još tužnije objašnjenje da je proverio i utvrdio da te dve grupacije nisu bile testirane. Drugim rečima, da jesu, možda bi i dalje bili „na stubu srama“. Sa takvim činovnicima u obrazovanju teško da će i rezultati na testovima biti bolji.
A da ni Srbiji baš ne cvetaju ruže pokazali su raniji rezultati PISA testiranja. Srbija je do sada učestvovala u četiri istraživačka ciklusa, poslednji put 2012, i tada smo u sve tri oblasti bili ispod proseka OECD. Gotovo 40 odsto učenika bilo nam je ispod nivoa matematičke funkcionalne pismenosti, trećina nije zadovoljavala jezičke minimume funkcionalnog znanja, dok je oko 35 procenata bilo naučno funkcionalno pismeno. Na skali od 65 država bili smo 43. za četiri mesta bolji nego na prethodnom iz 2009, ali i dalje daleko iza OECD proseka.
Izvesno je da će srpski đaci biti obuhvaćeni narednim PISA testiranjem 2018. godine, jer su, kako su najavili i bivši i sadašnji ministar prosvete, uslovi ispunjeni. Kakvom se pak rezultatu možemo nadati? S obzirom na dosadašnje i to da velikih pomeranja u toj oblasti nije bilo, teško da će biti nekog većeg napretka.
Zašto su đaci iz azijskih država rastuće privrede najbolji na testiranjima?
Andreas Šlajher iz OECD je svojevremeno objasnio da oni sprovode sistematski, dugoročni plan unapređenja obrazovanja, kao način transformisanja svoje ekonomije. Od ministra pa do učitelja, kako je rekao, možete da vidite da je to njihova budućnost.
Istraživanje iz 2013. godine je pokazalo da učitelji imaju viši status u Kini nego bilo gde u svetu i da ne prezaju da taj uticaj i iskoriste u stalnoj komunikaciji sa roditeljima u cilju što boljeg obrazovanja učenika. Njihov obrazovni sistem karakteriše upravo to što se od predavača zahteva kontinuirano stručno usavršavanje.
Još jedan faktor koji utiče na superiorne rezultate testiranja jeste očekivanje i uverenje učenika da će uspeti, kaže Šlajher, dodavši da na primer u šangajskom obrazovnom sistemu čiji su đaci prošli put bili najbolji, vlada izuzetno jak takmičarski duh. To znači da 80 odsto učenika ima privatnu nastavu. Konkurencija ne izostaje ni među predavačima, koji imaju više stepenica profesionalnog statusa.
Sve je to u funkciji rasta jedne zemlje. U suštini, PISA testiranje prikuplja podatke o individualnim školskim i sistemskim pokazateljima koji doprinose uspehu učenika i oni, između ostalog, objašnjavaju vezu između uspeha učenika i demografskih, socijalnih, ekonomskih i obrazovnih kretanja. PISA se zbog toga pokazala korisnim za predviđanje privrednog rasta i ekonomskog razvoja neke zemlje.
„Niz razvijenih zemalja koristilo je rezultate tih testova kao alarm za pokretanje reformi. Ne samo da kod nas to nikoga ozbiljno ne zanima ili posebno brine, nego su pojedinci iz obrazovne politike u stanju da se priklone mišljenju o nerelevantnosti i neprimenjivosti glavnog obrazovnog istraživanja u svetu na Hrvatsku“, konstatovala je nacionalna koordinatorka PISA istraživanja u Hrvatskoj Mihela Braš Rot.
Rezultati PISA testova su manje važni kao pogled na lestvicu plasmana zemalja, a važniji kao skup indikatora kojim one mogu da unaprede svoj obrazovni sistem, smatra ona. Ako su, dodaje Rotova, kompetencije naših petnaestogodišnjaka takve da za vršnjacima u Kini kasne četiri i po godine obrazovanja, to znači da postoji ista razlika u kompetencijama buduće radne snage.
Njena koleginica u Srbiji, Dragica Pavlović Babić, kaže da je dominacija azijskih zemalja očekivana, ali dodaje da ćemo se u narednom periodu verovatno ugledati na dobar rezultat estonskih učenika.
Testiranje je, između ostalog, ukazalo na različite paradokse, od onih da pojedine zemlje u kojima su deca suočena sa mnogo većim brojem domaćih zadataka postižu slabije rezultate nego u suprotnim slučajevima, do toga da deca koja imaju više časova nastave matematike, na primer, na testiranju iz te oblasti takođe imaju slabije rezultate.
Pokazalo se, takođe, da u državama čiji učenici postižu natprosečne rezultate na PISA testovima, najveći broj njih ima pomoć nastavnika u pisanju domaćih zadataka.
U Singapuru 94 odsto 15-godišnjaka ima mogućnost da nakon nastave ostane u školi i piše domaći, u čemu im u 86 odsto slučajeva pomažu nastavnici. U Sloveniji je 85 odsto njih koji imaju mesto za rad u školi nakon nastave, a 49 odsto ih ima i pomoć nastavnika. Po OECD proseku, 60 odsto učenika piše domaći zadatak u školi uz pomoć nastavnika. U ostalim zemljama na prostoru bivše Jugoslavije taj procenat je znatno manji. U Hrvatskoj taj luksuz ima samo njih 15 odsto.
Naravno da je bitan i podatak ko koliko izdvaja za osmogodišnje osnovno školovanje po detetu. Pokazalo se da je granica 50.000 dolara. Države koje ulažu po učeniku manje od tog iznosa imaju rezultate ispod proseka na PISA testovima. Najviše ulažu Singapur, oko 130.000 dolara, Norveška — skoro 135.000, Švajcarska 173.000 i Luksemburg — oko 190.000 dolara po učeniku.
Posledica svega toga je što, na primer, ovdašnji đaci na testiranju ne znaju da pronađu traženu informaciju u tekstu ili donesu logičan zaključak na osnovu pročitanog. Nisu osposobljeni da pronađu informaciju u grafičkom prikazu ili da pročitaju geografsku kartu, ne znaju da izračunaju promenu deviznog kursa ili pročitaju vozni red. I, kako kažu, krivicu ne bi trebalo svaljivati na nastavnike jer se i oni sami vrlo često žale na preopterećenost nastavnog programa brojnim činjenicama koje bi učenik trebalo da reprodukuje. Učenici na kraju nisu u stanju da se kritički odmaknu od puke informacije.
Kako bi to rekao profesor Kosta Vujić, doprinoseći stvaranju neponovljive generacije budućih naučnika, umetnika, akademika, političara, ali i ljudi, od Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića Alasa, Jakova Prodanovića, „ne znaju sve, ali znaju da misle“.
