Poslednjih dana na društvenim mrežama na Kosovu sve su učestaliji pozivi na bojkot srpskih proizvoda. A počelo je za skupštinskom govornicom u Prištini kada je Ismailj Kurteši iz opozicionog pokreta „Samoopredeljenje“ povodom hapšenja Ramuša Haradinaja u Francuskoj po srpskoj poternici, pozvao Vladu Kosova da prekine sa nabavkom srpskih proizvoda.
Prvi pokušaj „Samoopredeljenja“ da se razračuna sa srpskom robom pre godinu dana nije prošao. Početkom marta 2016. u dva navrata su prevrnuli kamion natovaren srpskom robom, prvo kod Podujeva, potom u blizini Prištine. Tada im povod nije trebao. Dovoljno je bilo to da je reč o srpskoj robi. Taj pokret je kampanju „Volimo svoje“, u cilju zaštite domaćih proizvoda, pokrenuo još 2011. Pogled na rafove samo prištinskih prodavnica jasno, međutim, govori da dugogodišnja kampanja nije dala rezultate. Na njima je više srpskih artikala od onih tridesetak Srba koliko ih je još ostalo u Prištini. O tome najbolje svedoče konkretni podaci.
Direktor sektora za ekonomske odnose sa inostranstvom u Privrednoj komori Srbije (PKS) Nenad Đurđević za Sputnjik kaže da su isporuke srpske robe mnogo veće nego nabavka sa Kosova i Metohije. Tako su one u 2015. bile vredne 428 miliona evra, da bi u 2016. bilo zabeleženo povećanje na 445 miliona, što je 8,3 odsto više. Sa Kosova je prošle godine nabavljeno robe za 17 miliona evra. To nisu male cifre, već ozbiljni pokazatelji, smatra Đurđević, i napominje da je trgovina i veća jer nije potpuno prekinuta razmena robe ilegalnim kanalima koja je ranije bila preovlađujuća.
Prištinski list „Koha ditore“ je jesenas pisao da na Kosovu najviše profitiraju srpske firme severno od Jarinja i Merdara, koje na tržištu učestvuju sa 15,2 odsto. Iskustvo onih koji su imali priliku da uđu u tamošnje prodavnice kažu da su i cene manje-više srpske. A isporučujemo široku paletu proizvoda, kaže Đurđević. Od prehrambenih proizvoda, žitarica, do benzina, građevinskog materijala, kućne hemije. Čak i na gradskoj pijaci se može pazariti, na primer, i sjenički sir po ceni od tri evra za kilogram. Njegov prodavac kaže da mu odlično ide, da niko ne gleda na to da li je iz Srbije, jer su ljudi u neposrednom okruženju prosto upućeni jedni na druge.
Konstatacija Đurđevića da „podaci i svakodnevni život govore suprotno od politički nepromišljene retorike i poziva na bojkot“ upravo je Sjeničaninu dala za pravo. Đurđević podseća da je to i bio razlog za uspostavljanje saradnje PKS i Privredne komore Kosova (PKK), čiji su se predstavnici od 2013. zvanično sastali 16 puta, ne računajući zajednička učešća na događajima kakav je, na primer, Sajam poljoprivrede u Prištini, na kome je u septembru prošle godine izlagalo 29 kompanija, članica PKS. Dve komore su se zajednički oglasile i osudile incidente sa prevrtanjem kamiona sa srpskom robom pre godinu dana. Predsednici PKS Marko Čadež i PKK Safet Grdžaliju uputili su tada pismo visokim zvaničnicima EU i ambasadorima zemalja Kvinte u Beogradu i Prištini tražeći reakciju međunarodne zajednice, kako se to ne bi ponovilo.
Đurđević napominje da je tako i posle najnovijeg poziva na bojkot, pre nedelju dana, održan zajednički sastanak komorskog investicionog foruma, koji čine sve članice Zapadnog Balkana. Ideja skupa bila je da se, kako je rekao, pošalje jasna poruka svim predsednicima vlada u regionu, a ne samo u Beogradu i Prištini, da se negativna retorika protiv saradnje ne isplati građanima koji žive na ovom prostoru. Zato i ne čudi da se odmah po najnovijem pozivu na bojkot oglasio i predsednik Privredne komore Kosova Safet Grdžaliju. On ne spori da treba podržati domaće proizvode i pomoći privatni sektor kako bi kosovski proizvodi dobili veće poverenje domaćih potrošača, ali istovremeno ističe da „reči bojkot ili reciprocitet pripadaju prošlosti“.
A prošlost nam ne oskudeva u pokušajima bojkota. Uvek politički motivisanim kao i ovaj najnoviji. Još je u svežem sećanju afera „Čokolinda“, kada se hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović izvinjavala sunarodnicima što su im deca u poklon-paketićima dobila srpske čokoladice. Ili što se u hrvatskoj javnosti digla buka kada je tamošnjoj vojsci isporučen gulaš uvezen iz Srbije. Svojevremeno je bosanska vlada dala „saglasnost“ za bojkot slovenačkih proizvoda kao kontrameru na dug Ljubljanske banke tamošnjim štedišama. Ima još onih koji se sećaju i srpskog pokušaja bojkota slovenačke robe 1989. pošto je slovenačko rukovodstvo podržalo štrajk albanskih rudara u Trepči, koji se, praktično, pretvorio u zahtev za secesiju Kosova.
Paradoks je što je Slovenija, koja je zbog srpskog bojkota svoje robe tražila intervenciju saveznih vlasti, kasnije i sama pozivala na bojkot, i to austrijske robe. „Mi Slovenci dobri smo Austrijancima samo kada od nas očekuju neku korist. Zato treba da se odupremo i pokažemo im da nam je toga dosta“, jedno je od sličnih štiva koje je internetom kružilo 2002. godine.
Na kraju, svim bojkotima pre ili kasnije istorija prišije epitet „neuspeli“. Nekada se vrati i kao bumerang, poput zapadnih sankcija Rusiji. Ekonomski patriotizam nije uspeo da spreči da veliki broj firmi koje su predstavljale ponos američke industrije, poput „Hamera“ i Aj-Bi-Ema, završi u kineskim rukama. Od takve sudbine ne mogu pobeći ni bojkoti u balkanskoj režiji.
„Mislimo da bojkot robe, naročito ako je motivisan njenim poreklom, nije dobar put. Mogu da razumem da pojedine političke stranke i u Srbiji i na Kosovu zbog svojih političkih ciljeva koriste retoriku koja ne doprinosi normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, ali ta retorika ima posledice po ekonomsku saradnju koja je jako velika i koja praktično predstavlja jedinu svetlu tačku u međusobnim odnosima“, zaključio je Đurđević za Sputnjik.
