„Ovo je velika čast, još veće zadovoljstvo što drugi put dajemo Andrićevu nagradu u danima i mesecima kad je Andrić napadana ličnost i što, u stvari, činjenicom da najboljeg pisca kojeg imamo i koji je među najboljima u Evropi i svetu nagrađujemo njegovim imenom“, rekao je otvarajući svečanost u Andrićgradu u Višegradu direktor Andrićevog instituta Emir Kusturica.
Podsetivši da je suština Andrićevog dela zapretana u jedan veliki internacionalizam, a ne u nacionalizam, Kusturica je rekao da je „Na Drini ćuprija“ riznica svih boja i svakojakih ljudi, u kojoj su i oni koji danas žive i pokušavaju da od velikog pisca naprave ono što on nije.
„Govorimo o piscu kome smo napravili grad u kojem postoji institut, gde dodeljujemo po drugi put književnu nagradu, ovoga puta Dušku Kovačeviću i gospodinu Prilepinu. Želim da ovaj novi iskorak Andrićevog instituta bude u budućnosti sve jači i jači, da pratimo ko su najbolji pisci i da se trudimo da im dodelimo nagradu“, rekao je Kusturica.
Članovi žirija obrazložili su svoje mišljenje na svečanosti u Andrićgradu, kojoj su prisustvovali ambasador Rusije u BiH Petar Ivancov, ataše za kulturu Ambasade Rusije u BiH, načelnik opštine Višegrad Mladen Đurević, direktori instituta, rukovodioci odeljenja, dobitnici nagrada.
„Pred veličinom Andrićeve ’Proklete avlije‘ prestaje da bude važno šta ga je inspirisalo, kao što pred smehotresnom snagom ’Maratonaca‘ Dušana Kovačevića činjenica da je čovek umro u cvetu starosti — koja podseća na vreme nastanka ove drame i još živog jugoslovenskog diktatora — ostaje tek živopisan detalj“, rekao je u pismu prošlogodišnji laureat i član žirija Vladimir Kecmanović.
Roman „Obitelj“ Zahara Prilepina, dodao je on, opisuje povest jednog konkretnog logora, od pojedinačnog uzdižući do opšteg, ali tako što se ničega karakterističnog baš za to vreme i za to mesto autor nije odrekao.
„Andrićevi, Kovačevićevi i Prilepinovi junaci, upravo zato što su kao autentični likovi autentičnih umetnika tako različiti — susreću se danas na jednom mestu, poručujući nam kako ne postoji sila i zlo koje umetnost nije sposobna pozlatiti i učiniti beznačajnim pred njenom snagom. Hvala velikim piscima zahvaljujući kojima se u Andrićgradu ima šta i ko sresti“, poručio je Kecmanović.
Predsednik žirija Jovan Delić podsetio je da je Prilepin i pre romana „Obitelj“ imao status klasika ruske književnosti koji se naslanja na veliku tradiciju ruskih pisaca — Tolstoja, Leonova i Solženjicina.
„Reč je o piscu koji izvlači priču ispod pradedove opaklije“, napomenuo je Delić i dodao da je ta opaklija, kao i pradedova priča o logoru, bila kao starozavetno predanje, živela je i pamtila se kao usmena književnost, dok nije zapisana i konačno uobličena.
„Istina je ono što se pamti, piše Prilepin. Književnost pamti, roman naročito“, rekao je Delić i nastavio:
„Stvaranjem iluzije istinitosti slike logora, bavljenjem jednim od najvećih zala 20. veka, majstorskim individualizovanjem junaka, izvrsnim i brojnim dijalozima, dramatičnim i nepredvidivim odnosima junaka, sa puno preokreta, veštim korišćenjem dokumenata, slikom čovekove složenosti, kontradiktornosti i zagonetnosti, slikom upornosti života da se održi u neljudskim uslovima, dočaravanjem neugasivih ljudskih želja za ljubavlju, prikazivanjem nagonskog i iracionalnog u čoveku, sposobnošću da izbegne jednostranost, Zahar Prilepin je postao pisac čije će slike 20. veka i vizija sveta ostati relevantni za dolazeća vremena“, zaključio je Jovan Delić.
Za Želidraga Nikčevića ova nagrada je u prvom redu potvrda da se duh ruske književnosti prenosi čvrstim, toplim stiskom ruke.
„Puškin je pružio ruku Gogolju, Gogolj Turgenjevu, Turgenjev Tolstoju, Tolstoj Gorkom… I ovde, Njegoš je pružio ruku Andriću, a Andrić Kusturici. To su naši bližnji. To su ljudi koji svedoče da nas još nije napustila hrabrost govorenja istine ni lepota govorenja istine. I ovde, na Savindan, svedoče nepobedivu bliskost ruskog i srpskog naroda“, rekao je Nikčević.
„Već dve, tri nedelje moji srpski prijatelji pišu mi i čestitaju na nagradi. Ja o tome ništa nisam znao do danas, mislio sam da je šala“, otkrio je Prilepin nakon što mu je Emir Kusturica uručio nagradu.
Veliki pisac otkrio je odakle je došao u Andrićgrad:
„Ovde sam došao iz Donjecka. Kada su me moji drugovi vojnici ispraćali, mirno su mi rekli: ’Prenesi pozdrav srpskoj braći‘. Treba da shvatite da to nije rečeno tek onako. Rusi mnoge narode vole, ali niko ne bi rekao: ’Pozdravi Poljake, Italijane‘… Rus uvek kad kaže ’brat‘ u prvom redu misli na Srbina. Mislim da bi to mogao da postane jedan od načina za razumevanje šta treba čitati u ruskoj književnosti, koga prihvatiti. Onaj ruski pisac koji je, kao Dostojevski ili Tolstoj, spreman da izađe u susret i da pomogne Srbinu — taj jeste brat. A onaj koji menja sve za evropske farisejske šale — tu treba tek da se razmisli. U Srbiji sam proveo dosta vremena, mislim da sam ovde 20. ili 25. put, i došlo je dotle da sanjam ne samo Srbiju, nego i srpski govor“, rekao je Prilepin, otkrivši da je za njega prostranstvo filmova Emira Kusturice prostor njegovog detinjstva, hrabrosti, veselja.
Ta sposobnost da se živi u svetu s velikim brojem ljudi pravoslavne vere, sposobnost i da se uzme oružje u ruke — to su sve stvari koje nas zbližavaju više nego ikog drugog. I ova nagrada koju sam dobio — prva međunarodna, mada su moje knjige prevedene na 23 jezika — to što je dobijam od Srba, govori da je rođena moja nagrada, moja, jer je od srpskog naroda“, zahvalio je Prilepin na visokom priznanju.
Primajući priznaje za životno delo, jedan od najvećih evropskih dramskih pisaca, kako ga je okarakterisao žiri, Dušan Kovačević zahvalio je na priznanju:
„Izuzetna mi je čast što sam danas u ovom zdanju koje smatram nacionalnim. Ovakvo čudo ne postoji nigde na svetu, da je čitav grad sagrađen u čast jednog od najvećih pisaca 20. veka. Samim tim ova nagrada mi je veoma važna i nema tog pisca čije bi ime mogla da nosi jedna ovakva nagrada, a čije bi mi ime moglo biti draže, željenije od imena Ive Andrića. Ova nagrada je kao zlatna značka naše književnosti. Odrastao sam na pričama, pripovetkama, romanima Ive Andrića, kao i tadašnje generacije, bez ovih tehnoloških čuda, među ljudima koji su čitali, i uvek mi je posebna bila knjiga ’Znakovi pored puta‘ koja uvek stoji pored mene. Kad god hoću da pročitam nešto mudro uzmem tu knjigu“, rekao je Dušan Kovačević.
Komentarišući dodelu nagrade Dušanu Kovačeviću, Emir Kusturica je za Sputnjik izjavio:
„Duško i ja smo napravili jedan zajednički film, a napravićemo još jedan. To vreme koje smo proveli zajedno, te noći koje smo probdeli zajedno, i sve ono što je bila razmena energije, na kraju se, evo, pretvorilo i u jedan svečani čin. Nama dvojici je nedostajao taj svečani čin vezan za literaturu i sad sam izuzetno srećan što je Duško dobio nagradu koja mu po svemu pripada. Ne samo zbog toga što je to dramska literatura koja je mene zasmejavala, nego zato što je to jedan od živih spomenika današnje kulture. On je najuspešnije u humor ubacio Frojdovu temu da život i smrt uvek podrazumevaju jedno drugo. I u tim obrtima, u tim čudima koja je on stvarao, napravljeni su najlepši komadi na Balkanu. A možda i u Evropi.“
