Iz godine u godinu ista priča. Pogleda uprtog u nebo čekamo milost i dalje zaviseći od ćudi prirode. A zima i leto uvek dolaze u isto vreme. Trebalo je opet da zalede reke, pa da Ministarstvo saobraćaja saopšti da ćemo konačno da kupimo jednog ledolomca. Led na Dunavu i Savi razbijamo mađarskim. Ona ih ima 22.. Tako, sada, pored dva mađarska, bitku sa ledom vode dva srpska, ledolomac EPS-a i brod „Topola“, vlasništvo Preduzeća „Ivan Milutinović“.
Da li su ledolomci u nadležnosti Ministarstva saobraćaja, „Srbija voda“ ili Ministarstva poljoprivrede, pa i da ministar Branislav Nedimović najavi da će problem s ledolomcima biti rešen ove godine, sada je manje bitno. Po strani i da ostavimo priču o tome kako je Srbija, po instrukcijama EU, morala da privatizuje i praktično zatvori 10 svojih brodogradilišta po kojima su je i u svetu znali, a svi mađarski ledolomci mogli su da ostanu u državnom vlasništvu. Tek, led je, kako neki procenjuju, do sada napravio štetu od oko 70 miliona evra. Ovih dana pak, prema rečima ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović, samo u vodnom saobraćaju, dnevno iznosi blizu 13 miliona dinara.
Hoćemo li u nebo opet gledati i na proleće kada krenu gradonosni oblaci? Prosečno nas godišnje „pogode“ sa oko 40 miliona evra. U 2010. šteta je čak iznosila oko sto miliona.
A Srbiji je za protivgradnu sezonu koja traje od 15. aprila do 15. oktobra potrebno najmanje 15.000 raketa. Optimalno bi bilo 25.000, da bi uspešnost od suprotstavljanja gradu bila 70 odsto. Nabavimo, međutim, tek 6.000.
Za protivgradnu zaštitu ponovo je od sredine 2015. godine nadležan Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMZ). Zaključeno je da nije baš bilo logično rešenje iz 2011, kada je protivgradna zaštita premeštena u nadležnost MUP-a.
Nedoumica je, međutim, bilo i posle. O tome svedoči sastanak održan u aprilu 2016. godine na zahtev Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, u prostorijama Državne revizorske institucije (DRI), sa predstavnicima Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Tema je bila sufinansiranje nabavke protivgradnih raketa i protivgradnih strelaca. Predstavnici DRI su istakli da u njihovoj nadležnosti nije davanje ovlašćenja o finansiranju nabavke protivgradnih raketa i finansiranju protivgradnih strelaca na nivou lokalnih samouprava, niti tumačenje Zakona o odbrani od grada, na koje su se pozivali predstavnici lokalnih vlasti.
Negde u isto vreme, uporedo sa tim nedoumicama, direktor RHMZ Jugoslav Nikolić je pred poslanicima skupštinskog odbora za poljoprivredu rekao da je „sistem protivgradne zaštite u Srbiji pred ukidanjem“, jer finansiranje strelaca nije rešeno, nema dovoljno raketa, a tehnika kojom se prati situacija na terenu je zastarela ili nije u funkciji. Sreća nas je pogledala, pa je rod pšenice u 2016. bio berićetan — više od 2,8 miliona tona.
I tako opet sreća. Hoće li je biti i ove godine, pa da nas zaobiđe suša. Jer Srbija je, s Albanijom, na dnu Evrope po sistemima za navodnjavanje. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, od oko pet miliona hektara obradivih površina, navodnjava se manje od četiri odsto.
A otkad pričamo da bi navodnjavanje omogućilo dve žetve godišnje, što bi za poljoprivrednike značilo sigurnu proizvodnju. Valjda i to dođe na red pošto je ugovor sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima o kreditu od milijardu dolara potpisan krajem prošle godine i trebalo da bude iskorišten za projekte u oblasti navodnjavanja.
A šta reći o kanalima za odvodnjavanje. Iako smo 2014. bili poplavljeni do grla, brzo smo zaboravili lekciju. Prošlogodišnje poplave u znatno manjem obimu smo sačekali uz konstataciju da su nam kanali za odvodnjavanje, u nadležnosti lokalne samouprave, opet zapušeni smećem i otpadom. Na nož su, međutim, dočekana rešenja Poreske uprave na ime naknade za odvodnjavanje, koja su građanima počela da stižu krajem prošle godine.
Zašto Mađarska ima 22 ledolomca, a Srbija samo dva, zašto umesto optimalnih 25.000 protivgradnih raketa godišnje na raspolaganju imamo samo 6.000, a navodnjavamo tek četiri odsto poljoprivrednih površina, najmanje u Evropi? Da li je baš sve u parama?
I kao i uvek, naravno da nije. Ima nešto i u organizaciji posla, jasnoj raspodeli nadležnosti, ali i u odnosu prema opštem dobru. Ako ne znamo sami to da cenimo moralo bi to da čini neko za to zadužen. Možda bi tada manje koštalo. U suprotnom će, koliko god para imali, uvek biti malo.