DOS, skraćenica od imena za Demokratsku opoziciju Srbije, široku koaliciju stranaka različite ideologije, koje su pobedile Slobodana Miloševića na izborima 2000. godine, ponovo je u upotrebi. Ovaj put, međutim, u sasvim drugom značenju od onoga od pre 17 godina.
U današnje vreme ta skraćenica koristi se pežorativno, kao oznaka kojom se na izvestan način žigošu pojedini predsednički kandidati ili osobe koje su najavile da će se kandidovati na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji, želeći na taj način da podsete građane da su ti kandidati bili deo prethodnih vlasti.
Protokom vremena, reči menjaju svoja značenja, tako je i sa skraćenicom DOS. Godine 2000. sam pomen te skraćenice budio je nadu u bolju budućnost, Srbiju bez sankcija, razvijenu, sa prijateljima u svetu, uvaženu članicu međunarodne zajednice, zemlju u kojoj su mir i prosperitet garantovani demokratskim poretkom.
Takva asocijacija na pomen DOS–a krunila se gotovo svakim danom od stupanja koalicije na vlast. Međusobne razmirice među vođama koalicije, surevnjivosti i animoziteti sve više su isplivavali na videlo. Svađe su se pretvarale u afere bez kraja i konca. Privatizacija, koja je trebalo da obezbedi fer ambijent za poslovanje, pretvorila se u svoju suprotnost — burazersku ekonomiju. Umesto jednakih šansi za sve, načela proklamovanog 2000. godine, sistem je postao nepotistički i plutokratski.
Ukratko, DOS je 2000. godine, kada je došao na vlast, nasledio Srbiju kao prazan list papira — mogao je na njemu da ispiše šta je hteo. Sve opcije su bile otvorene. Srbija je mogla da postane zemlja sa najmodernijim i najnaprednijim političkim sistemom u Evropi. Dogodilo se suprotno. Građani su se osetili izdanim i prvom prilikom pozdravili su uspon nove političke snage.
Transformacija skraćenice DOS pokazuje svu tragiku novije srpske istorije, jer je za kratko vreme, od imena koje budi nadu, postala sinonim za krađu, ne samo u materijalnom smislu, već za krađu onog najvrednijeg što čovek poseduje, a što je nenadoknadivo — nade i vremena.
Jer uzeti čoveku nadu znači od njega načiniti robota bez osećanja, vere i samopoštovanja, kadrog samo da mehanički obavlja posao. Oduzimanje nade znači razaranje društva, a društvo je u Srbiji mnogo pre bilo istorijska supstanca, nego država koja je postojala i nestajala, širila se i skupljala. Za razliku od države, društvo, zajednica, u srpskom narodu je bila istorijska konstanta.
Ko će ljudima, koji su 2000. godine, kada je DOS došao na vlast, imali između 20 i 25 godina, da nadoknadi izgubljenu deceniju? Te generacije jednu deceniju su već izgubile u ratovima i sankcijama, još jednu su izgubile u dosovskim prepucavanjima, aferama i neodržanim obećanjima.
Zato danas reći za nekoga da je „dosovski kandidat“ ne nosi u sebi ništa pozitivno. Okvalifikovati danas nekoga kao dosovskog kandidata podsećanje je na izgubljene nade i na izgubljeno vreme, na propuštene šanse.
Zato je i slučaj Velimira Ilića, nekada jednog od najagresivnijih protivnika Slobodana Miloševića, lidera DOS–a koji je bagerom jurišao na Skupštinu 5. oktobra, a sada je okrenuo leđa vlastima — paradigmatičan. I on je sam sebe razotkrio da se nije ideološki razišao sa dojučerašnjim partnerima, već je reč o sinekuri — predugo je čekao fotelju direktora jednog važnog državnog preduzeća koju nije dobio.
I takvi primeri razotkrivaju odgovor na pitanje zašto se skraćenica DOS, od pojma koji je budio nadu, pretvorila u negativan epitet.
