Branimir Gligorijević uhapšen je u Prizrenu samo zato što je na jakni imao srpski grb sa četiri ocila, a vozu iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu zabranjen je ulazak u južnu srpsku pokrajinu jer je navodno oslikan simbolima koji vređaju Albance. Čemu toliki animozitet prema srpskim nacionalnim obeležjima?
Nacionalni simboli — zastava, grb, himna, imaju funkciju prenosa značenja nacionalne istorije, mitova i ideala. Ova značenja bude emotivnu vezanost za naciju, čine identitet jasnijim i pomažu ljudima da se osećaju povezanim sa širom zajednicom — nacijom.
Srpski simboli su već više od pola veka problematični za okruženje. U vreme Titove Jugoslavije, srpski nacionalni simboli zabranjivani su ukoliko nisu mogli da budu uklopljeni u komunističku ikonografiju ili su prepravljani.
Tako je beli orao izbačen iz nacionalne simbolike Srba, a sa crvenog štita sa četiri ocila izbačen je krst. Tekstovi pesama sa Solunskog fronta prepravljane su tako što je izbačeno svako pominjanje Srbije. Na slavljenje krsne slave, nalaganje badnjaka i proslavu pravoslavne Nove godine gledalo se sa podozrenjem — bilo ih je bolje ne slaviti. Srpskim nacionalizmom se smatralo čak i pisanje ćirilicom.
Istorija se ponavlja. Samo što sada u južnoj srpskoj pokrajini hapse i zbog četiri srpska ocila. Kao da se radi o kukastom krstu, čije je isticanje zabranjeno i kažnjivo svuda.
Istovremeno, na albanski Dan zastave, crvene zastave sa crnim orlovima slobodno se vijore u Preševu i Bujanovcu, a sandžački Bošnjaci obeležavaju bez ikakvih smetnji 11. maj, Dan bošnjačke nacionalne zastave.
Današnji animozitet prema srpskim nacionalnim simbolima u okruženju istoričar Predrag Marković tumači, između ostalog, i kao nasleđe komunističke Jugoslavije. U SFRJ važilo je pravilo da svi, osim dva najveća naroda, smeju da imaju nacionalne simbole.
„Na primer, Makedonci i Slovenci su u doba socijalizma mogli da plasiraju izuzetno nacionalističke parole, pesme i tome slično. Makedonci su, recimo, sasvim otvoreno ispoljavali ambicije prema Egejskoj Makedoniji, dok su se Srbi i Hrvati kažnjavali za isticanje zastava ili pevanje pesama. To je bila neka socijalistička uravnilovka da što je narod veći treba što više potiskivati njegov identitet. Tako su Srbi, kao najveći narod, bili pod optužbom da su simboli njihovog identiteta nešto što nije dobro“, kaže Marković.
Manir potiskivanja srpskog identiteta zabranom ili shvatanjem srpskih nacionalnih simbola kao provokacije, nastavljen je i posle pada komunizma. Marković podseća da je i izvođenje kompozicije „Marš na Drinu“ u UN od nekih u regionu bilo shvaćeno kao provokacija.
„Nikome nije jasno zašto je jedna slobodarska pesma iz Prvog svetskog rata nacionalistička. Naravno, argument je i taj put bio da su srpske simbole koristile paravojne formacije tokom ratova devedesetih, ali takva interpretacija prosto nije opravdana. Šta bi to značilo kada bi to primenili na druge narode“, pita se on.
Pojedine države u regionu, kako bi suzbile opasnost od srpskih nacionalnih simbola, među kojima se ističe Crna Gora, uvele su stroge zakone kojima se brani njihovo slobodno isticanje. Međutim, srpski nacionalni simboli nisu smetnja samo u državama koje zakonima brane njihovo isticanje.
Ponašanje albanskih vlasti na KiM Marković objašnjava činjenicom da je nacionalistička temperatura kod Albanaca veća nego u drugim delovima Balkana.
„To je dosta zlokobno, jer oni Srbima treba da omoguće neki status na Kosovu, a smeta im osnovni srpski nacionalni znak. Šta tek možemo da očekujemo, kako bi se odnosili prema drugim simbolima srpskog identiteta“, kaže on.
Skoro je sigurno da će, posle zvaničnih simbola srpskog identiteta, početi da smetaju i oni nezvanični, poput šajkače, nalaganja badnjaka ili krsne slave, nastavlja Marković. On podseća na slučaj kada je u Prištini pretučen Bugarin koji je glasno pričao, pa je neko pomislio da govori srpskim jezikom.
U poreklu srpskih nacionalnih simbola nema ničeg uvredljivog za bilo koga u okruženju, objašnjava heraldičar Dragomir Acović. Sve ono što se nalazi u srpskim nacionalnim simbolima, nalazi se u istovetnoj tradiciji svih okolnih naroda, kaže on. Krst sa četiri ocila preuzet je iz grba vizantijske dinastije Paleologa. Četiri ocila izvedena su iz četiri grčka slova „beta“ i čitala su se kao rebus „Car careva koji vlada nad carevima“, što je, prema Acovićevim rečima, paradigma Boga.
„Osim ako ne pričamo o onima koji su ateisti, a to nema veze sa nacionalnim opredeljenjem, svi ostali spadaju u narode koji veruju, bez obzira da li su kao vernici hrišćani, muslimani ili Jevreji. Dakle, pozivanje na to ih ne može oštetiti, a pogotovo ne može definisati njihovu etničku pripadnost, može samo da utiče na njihovu konfesionalnu opredeljenost“, tvrdi Acović.
Što se dvoglavog orla tiče, on je drevni simbol Vaseljenskog carstva i kao takav simbol, preuzeli su ga, osim Srba i Albanci, Rusi, Austrougarsko carstvo, nastavlja Acović.Testiranje toga u čemu se sastoji problem sa srpskim nacionalnim simbolima Acović je, kaže, izvršio kada su Bošnjaci tužili Republiku Srpsku Ustavnom sudu BiH zbog grba, zastave i himne RS.
„Jedna tvrdnja iz te tužbe je bila da se Bošnjaci osećaju ugroženo zbog toga što sebe ne prepoznaju u tim simbolima. A onda se tokom suđenja ispostavilo da uopšte nije u pitanju u čemu se oni prepoznaju, nego da njima smetaju srpski simboli bez obzira koji su i kakvi su. Ako je to problem, a bojim se da jeste, postavlja se pitanje šta je to što bi, recimo, one kojima smeta krst sa ocilima ili dvoglavi orao, usrećilo. Evidentno, ako to nije ono što njih čini zadovoljnima, a što bi, recimo, unesrećilo Srbe, to mora biti neki amblem koji Srbima ne znači ništa. Možda ne znači ništa ni njima, ali dovoljno im je da Srbima ne znači ništa“, kaže Acović i nastavlja:
„Ako je to element za slaganje među nacionalnostima i među susedima, onda mi nemamo o čemu da pričamo. Ali onda treba barem biti iskren na ljudskom nivou i reći: znate, mi ne prihvatamo ništa što Srbi smatraju svojim. Onda je to potpuno jasno i onda o onome što ostaje ili da pričamo sa neizvesnim izgledima bilo kakvog sporazuma, ili nemamo uopšte o čemu da pričamo. Stvar je, dakle, vrlo jednostavna kad je reč o uzroku i izvoru problema. Nije jednostavna što se tiče rešenja“, zaključuje Acović.
Crnogorske vlasti su, posle sticanja nezavisnosti, usvojile zakon koji isticanje srpskih nacionalnih simbola kažnjava drakonskim novčanim kaznama. Slučaj od prošlog leta, kada je jedan Hrvat, emigrant, na hrvatskom primorju istakao gusarsku zastavu, pa bio kažnjen zbog isticanja četničkih simbola, pokazuje svu grotesknost animoziteta prema Srbiji i njenim nacionalnim simbolima.
